Птица је пожелела да, пре него што
полети, мало прошета парком. Тамнопути човек у плавој кошуљи кратких рукава,
загледан у нешто што је лежало на трави, чешкао се по бради. Један други, нешто
старији од њега, који је седео на клупи, чачкао је нос. Рано је јутро, усред
лета.
Не знам када птице проходају.
Боја кошуље чини да се тамнопути човек, ако га посматрате кроз трепавице,
камуфлира у небо на којем се види тек по неки облачић чија се белина топи док
прелеће преко овог јутра. Јутро је, још увек, али не онолико рано као што ми се
то малочас учинило.
Птица која је пожелела да пре
него што полети мало прошета парком можда је помислила да је то баш она
пожелела да пре него што полети мало прошета парком. А у ствари само је рођена
у тренутку када се није знало хоће ли је пре угостити небо или земља. Проређена
трава дозвољава смеђој боји да преузме иницијативу на појединим местима.
Проучавам композицију онога што би неко назвао судбином. Сагледавам призор у
чијем оквиру сам само један од детаља. Можда се само природа бави естетиком
коју људи тумаче у њиховој тежњи за усаглашавањем, хармонијом, саплемеништвом.
Требало би да се нешто естетике
крије и у разбијању монохроматске монотоније перја којом се птица одликује.
Потпуно црна, она изазива антипатију код већине људских бића, код неких чак и
нетрпељивост. Са неколико шара јаке нијансе, толико уочљивих да привлаче пажњу,
испрскано је тело птице, а њену главу пробија једна ћуба сличне боје, какву ова
врста иначе нема. Теорија лепих уметности не би прихватила овај призор као
предмет свог изучавања. Можда само слику о њему.
Нема коментара:
Постави коментар