Заспала је чекајући

Заспала је чекајући. С јастучетом иза леђа. Главе пребачене преко наслона кауча. У неки летњи месец. Врло вероватно, чим је заспала обнажена. И уснила како је испала из облака. Њена коса на благој промаји само што се не очеше о жице гитаре која стоји у углу собе. У оном углу иза кауча. Иза кауча на којем је заспала. Заспала чекајући.

Сањани облак налази се изнад главе несањаног коњаника. У зениту његове личности. Тамо одакле долазе конци марионете која је он. И тамо где њихови крајеви одлазе.

Додир жица њене косе и праменова гитаре већ се догодио. Само што она то не зна. То кроз сан до ње допиру звуци виолине. Оне коју је као девојчица однекуд имала у својим рукама. Однекуд, можда управо из овог сна. И на њој одмах почела да свира своје креације. Као девојчица. Од ваздуха и ума, од осећања и духа, ни од чега. Волела да се попне на пропланак и музиком дозива. Да импровизује уз хук, док дува јак ветар. Углавном сама.

Палеолитски ловац (2)

 

ПАЛЕОЛИТСКИ ЛОВАЦ
- Запис о срни - 

(Не само за децу. И не само за одрасле.)

            Ја знам да је то на твом левом колену срна. Јер ја сам палеолитски ловац који је много таквих, нацртаних на стене, гледао.

            Знам да је то мала срна с ноћним небом у погледу, као она коју сам срео у једној далекој мрачној шуми, у дану пред путовање.

И као оне срне што искачу из жита које само што није сазрело. И оне што прескачу бедем између реке и шуме.

                                                                 

Палеолитски ловац

који је пуно таквих гледао. Нацртаних

и ненацртаних на стене. И ишао у лов

на њихове погледе пуне неба. Ноћног и летњег неба.

У лов на приче које му имају испричати.

             Да приче, које од њих чује, препише и преведе на људски језик. Јер су нам у овом нашем цивилизованом случају стомаци засићени а душе гладне.

Merzbild

Иницијали не значе ништа. Као, уосталом, ни имена. Потписи, с обзиром да се налазе испод дела, да.
Све су то делови неких већих речи. Једно слово ...O... у уму хемичара претвара се у гас. Два слова у календару ...Fr... трају један дан. Три слова могу покушати да споје ...und... неспојиво.
Schmerz. Четири слова ...merz... могу бити део нечијег бола. Према рецепту потписаном иницијалима K.S. бол треба раставити на делове и оставити га неспојивим током свих ...Mo... седам дана ...Tu... у недељи, како ...We... би затворени ...Th... круг без ...Fr... довода ...Sa... кисеOника био ...Su... погубан по њега.
Ипак, случај је такав да слова ...merz... овде нису део речи ,,бол". Осмех на лице. Као део првобитног текста ...Kommerz und Privatbank... смештена у један колаж, она у њему више не значе ништа. Као ни иницијали.
Име не значи ништа. Потпис, дада.

(уз слику: Kurt Schwitters - ''Merzbild'')

2011
Хановер

Кад сретнемо се безбрижни

Оштрице стаклених сабљи окренуте су ка доле. Салетеле их капи

оштрећи обод, или им тупећи врх? Салетеле их да бриткост полижу,

премере за чистотом жеђ. Топи се лед. Нада мном гаче летач вран, кличе 

праскозорју,

мрачном трептају слутњи над мојом главом, но зна ли, последњим траком 

таме,

јер гледајући само погледом црним, неће и у том сечиву кобном видети 

ведрину вечну.

Падне крај мене са гране снег, ветар му траг у цигарету замота

и док си чудом обузет још, већ све је дим. Ко да је одувек тако, ништа се 

десило није

а призор урамљени остаде у души заувек; необјашњиво зби се и чека, 

постаје део платна

што траговима својим ткаш. Настајеш ти. Постајеш,

кроз такве тренутке који те чине: твоју мисао и твоја чула који су такли, 

осетљивост им померили.

Упијам узану стазу у пространствима белине

и ово небо кристалних звезда што око ње у недоглед шири славу сунчева 

сјаја.

Као да преко леђа неке огромне лепоте прелазим

тражећи јој целине лик. Са отицањем мастила из оловке, рукопис ми све 

детињастији.

Мрзну ми прсти док је пишем. Ал' волећи је и она мене предивна гледа

и своје лепоте педаљ по педаљ открива. Пушта у своју

опуштајућу близину, зове у обнажени склад. Ал' ето, тек кад останем сам,

чудан и сам одем од људи да у љубави каменом изјављеном утопим се,

без обавезе дисања. У тај свехармонични склад кога ћемо се, љубави, 

сетити

безобилазно кад сретнемо се безбрижни.

  

(Тара)