Радим у сну. Устајем и излазим,
тротоар је прекривен
светлим наносом. Улазим тамо, док
она спава, и узимам је
онакву каква јесте; полеђушке, на
стомаку или згрчену и тада се
покрећу зидови, намештај, а
напољу улица, и даље, све док не осети
све нереалне ствари, како теку
они милиони речи, оне невероватне
слике које почињу тихо да круже,
ах, и да је испуњавају.
Тако радим сваке ноћи, све време
невидљив. Затим седим и гледам,
како покреће очне капке и како
јој прсти подрхтавају.
Чак знам и шта види, када почне
да плаче.
Ах, радим у сну, волим је у сну.
Сваке ноћи остављам
у њој све, очекујући дете. А
после се враћам истим улицама,
све је статично, куће, дрвеће и
тако даље. А на кожи
имам светао нанос. Када чујем да
се буди вичући,
тада знам да оно неко други ради
на јави.
(Превод: Бисерка Рајчић)
