(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
У једној
кугли, такозваном васионском телу, постоји живот. Он, као вирус, путује у тој
свемирској капсули, у потрази за условима у којима ће му бити омогућено да
продужи сопствено постојање. У потрази је за временом, крстари кроз удаљене
просторе брзином која му изгледа сасвим адекватно за такав поход, иако би та
иста брзина деловала незамисливо бићима којима су насељена свемирска тела
оптерећена силом гравитације.
Бића којима су
насељена свемирска тела оптерећена силом гравитације већ су заражена, њихова
тела већ су послужила као продужетак опстанка вируса преносивог у простору,
омогућивши му на тај начин и толико жељени, споменут већ, опстанак у времену.
Посматрајући то као некакву повратну услугу, бића која овај вирус запате
сматрају се живим.
На длановима
једне врсте живих бића, непознати и њима самима, исцртани су путеви, громовима
уклесани портрети. Од силних удараца којима је подвргнута ова врста, настао је
феномен који је одолео утицају вируса и отпочео да води свој сопствени живот, у
тајанственим пределима ових бића. Ови предели могу се назвати душом, а појава о
којој је реч музиком.
Не одолевши
позиву у сфере настањене слутњама, некада је неко из ове врсте која још није
изумрла написао: Нисмо то ми, то што
живи. Живот је једино што опстаје. Иако
у склопу једног наоко прозног текста, ове речи посвећене су опстанку и ширењу
емпирије интензивнијег доживљавања свега проживљеног (па чак и онога што ту и
не спада у општеприхваћеном смислу), познатог под недефинисаним именом:
поезија.
Постоји љубав.
Иако свеприсутна, има их који сматрају да их увек чека негде другде. И они,
немирни, уместо да су део ње увек и где год их скитње одведу, тумарају у
потрази за непознатим местом састанка с њом. У овом делу приче, остаће записано
још само то да је музика праизвор записа, наоко прозног, који управо нараста
слово по слово, реч по реч, и из реда у ред испуњава плодне њиве које му се
откривају испод ледених белина бескрајно виртуелног простора који безуспешно
покушава да буде хартија исписана мастилом рукописа из којег би се могао
прочитати карактер онога који пише, као што би длан, који хиромантији нуди исто
тумачење, а који је некада редовно био украшен мрљама од мастила могао
припадати некоме ко, и на овакав начин пишући, бежи од виртуелности у оно што
сматра правим животом, ма био он само последица вируса који је пронашао начин
да посредством његове врсте продужи сопствено постојање. Тај длан, изникао као
дрво из тамне рупе рукава, из којег се прсти као продужеци гранају у симбол
сопствене врсте а не тек опстанка тамо неког вируса, у тренуцима једне зиме
постојао је као каква-таква музика.
