Запис остао иза доручка и до пола испијене кафе

Могао бих написати причу, спону између Баден-Бадена у августу 1862. и Баден-Бадена у августу 2016. године. Док доручкујем на једној тераси изнад градског трга, запажам да се у мом ранцу накупило шест књига. Од тих шест, три су џепне, згодне за читање на одмориштима путовања. Две од тих шест су збирке стихова и у ранцу су од јуче: једна Леонарда Коена, купљена; друга Богданке Ракић, добијена од ауторке. Плус још једна коју сам јутрос пред сам полазак на пут убацио у ранац, она коју је Иван Тургењев писао у граду у који сам управо пристигао, и која је, попут новог нотеса који сам овде начео, ту поред мрвица осталих иза доручка и до пола испијене кафе, отворена преда мном, најобимнија од свих које данас носим са собом. Као школарац. Штребер. А у школу сам носио само једну свеску, сваштару, заденуту за појас.

На прозору је стајало писмо од Ирине; она га је звала к себи у дванаест сати.^*) Напољу жена стоји, као да је изабрала посебно место за то, неку тачку у самом центру трга и као да не чека никога. Можда заиста само ужива у својој фигури, своме усправном држању, својој неупадљивости. Али се природа не обазире на логику, на нашу људску логику; она има своју, коју ми не разумемо и не признајемо све докле она не пређе преко нас као точак.^*) Млада кинескиња зауставља се на степеништу с леве стране, на неколико метара од мене, подиже фото-апарат и тражи погодан угао из којег би направила снимак. Вероватно снима део архитектуре али ипак, питам се, треба ли да утичем на њен снимак макар малим, незнатним позирањем... Ма не. То никако... Ипак, у тим тренуцима мало исправим леђа. Узимам гутљај кафе. Убрзо је начинила снимак на којем ме вероватно и нема. Али ту јој притрча познати дамски ласкавац мсје Вердије, па се поче дивити боји fenille mort**⁾ њене хаљине, њеном врло ниском шпанском шеширу, накривљеним до самих обрва... ^*)

(Баден-Баден, август 2016.)

_____________

^*) реченице откуцане стилом италик су из књиге ,,Дим“ Ивана Тургењева, написане у Баден-Бадену између 1865. и 1867. године. Радња романа смештена је у исти град, августа 1862. год.

^**) сувог лишћа

Неко, некада (15. део: Длан окренут ка небу)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Са отвореног длана нешто је узлетело, уздигло се изнад замагљених предела. Лептир, змај, птеродактил... Можда и лист који се, некада, с неке гране дрвета које је зажмурило и почело да умишља како је у претходном животу било птица, откачио и отпао. Као перо које лет започет на птичјем телу наставља само.

Неко је покушао да објасни нешто. На пример, како је могуће летети. На том путу гестикулација му је била нераздвојни сапутник. Длан окренут ка небу у том покушају објашњавања значи нешто посебно. Као и понављање покрета уз изговарање одговарајућих речи. На почетку овог пасуса није било важно то што такав покрет дланом и замах крила птице у лету имају пуно сличности, али сада тај детаљ постаје битан. Овде су и птица и длан. На путу однекуд ка негде.

Овде је душа онога ко је замахнуо дланом свирајући конге и наставио да живи у бестелесном облику, само кроз музику. Овде је чаша пуна неба, да је испију жедни олакшања. Овде је део слагалице побегао из крошње дрвета да кроз њу пропусти слово од сунца.

с врха твог носа

овако замишљаш загробно путовање

овде је све тако чудесно

овде сам поред тебе као хермес да те подсећам како не треба да се 

осврћеш за собом

овде је један потпуно нови свет

овде је твоје дрво кажеш

то није моје дрво браним се

то је само дрво

своје дрво

а ако баш желиш да га доведеш у везу са мном

онда ћу рећи да то дрво заиста јесте ја

али при томе није моје

мада свакако смо на загробном путовању

и овде поред нас јесте дрво које јесте јабука и које је без плода

и по томе је ово један потпуно нови свет

у којем се исконско не смеш претвара у не можеш убрати плод

и посматраш ме задивљеним очима у којима волим твој поглед

и осећам при томе некакву срећу и помало туге и можда жалим

твоју очараност новим светом који настаје око дрвета јабуке без плода

и волим опет али сада запажам да волим то што ме кроз твој лепи поглед

између одувек и заувек посматра док сазнаје одакле и куда

слушам твој глас док проговара а где су животиње питаш у овој шуми

док нечујно цвиљење из твојих дубина са све више муке претварам 

у људски глас

и даље поред тебе као чувар да те заштити од животиња и људи и звери

али где су снови питаш у овој мојој ноћи а ја те ћутањем чувам од питања 

и одговора

да заборавиш све што понављаш више пута у току дана и ноћи

док мудрост једноставног знања не престане да ти смета

и тек када те у свитање успавам и одем од тебе смем да ти одговорим

јер где су животиње питаш у овој шуми у коју смо вођени мочварама зашли и кишом где мој те поглед као плен прати и с још неосвојених висина вреба

и где су снови питаш у овој мојој ноћи сред умора и плутања

а ја те читам кад слетим у зору и милујем да заспиш до одмора од снова

и пишем те да одеш од снова до смирења да одем од тебе до одговора

оставши све време на врху твог носа

док један део мене постаје видљив у новом свету где моји снови 

своје сањају снове

управо рођен на ливади под оним својим дрветом које је ја, његов плод