(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Са отвореног длана нешто је узлетело,
уздигло се изнад замагљених предела. Лептир, змај, птеродактил... Можда и лист
који се, некада, с неке гране дрвета које је зажмурило и почело да умишља како је у
претходном животу било птица, откачио и отпао. Као перо које лет започет на
птичјем телу наставља само.
Неко је покушао да објасни нешто. На
пример, како је могуће летети. На том путу гестикулација му је била нераздвојни
сапутник. Длан окренут ка небу у том покушају објашњавања значи нешто посебно.
Као и понављање покрета уз изговарање одговарајућих речи. На почетку овог
пасуса није било важно то што такав покрет дланом и замах крила птице у лету
имају пуно сличности, али сада тај детаљ постаје битан. Овде су и птица и длан.
На путу однекуд ка негде.
Овде је душа онога ко је замахнуо дланом
свирајући конге и наставио да живи у бестелесном облику, само кроз музику. Овде
је чаша пуна неба, да је испију жедни олакшања. Овде је део слагалице побегао
из крошње дрвета да кроз њу пропусти слово од сунца.
Нема коментара:
Постави коментар