Ту
ми се први пут пружила прилика да разговарам са неевропљанином, то јест са
неким ко не припада белој раси. Реч је о поглавици Таос Пеубљана, интелигентном
човеку у добу између четрдесет и педесет година. Звао се Окивеј Бијано
(Планинско Језеро). Са њим сам могао да разговарам као са ретко којим
Европљанином. Он је, наравно, био заробљеник свога света у једнакој мери у
којој је Европљанин заробљен у свом - али какав је то био свет! У разговору са
Европљанином, човек непрекидно налеће на пешчане бране давно познатих али
никада протумачених ствари; са овим Индијанцем, бродови слободно плове
по дубоким, непознатим морима. Истовремено, никада се не зна шта причињава веће
задовољство: угледати обрисе нове обале, или открити нове приступе древном
знању које је готово заборављено.
"Видиш",
рекао је Окивеј Бијано, "како белци делују сурово… Они увек имају унезверен
поглед; вечито жуде за нечим. За чим то жуде? Белци увек нешто желе; увек су
несигурни и немирни. Ми не знамо шта они желе. Ми их не разумемо. Мислимо да су
луди."
Упитао
сам га зашто мисли да су сви белци луди.
"Кажу
да размишљају сопственим главама", одговорио је.
"Па,
наравно. Шта мислиш, чиме размишљају?" упитао сам га изненађено.
"Ми
мислимо овим", рекао је, показавши на своје срце.
Дубоко
сам се замислио. Први пут у мом животу, тако ми се чинило, неко ми је оцртао
праву слику белог човека. Као да све до тада нисам видео ништа осим
сентименталних и улепшаних слика у боји. Овај Индијанац је погодио нашу болну
тачку, разголитио истину за коју смо слепи. Осетио сам да се у мени подиже
нешто непознато, слично безобличној магли, а ипак дубоко познато. А из те
измаглице, израњала је слика за сликом: најпре римских легија како упадају у
градове Галије, и јасно усечене црте лица Јулија Цезара, Сципиона Африканца и
Помпеја. Угледао сам римског орла на Северном мору и на обалама Белог Нила.
Потом сам видео како Св. Августин преноси хришћанску веру Британцима на
врховима римских копаља, и најчувенију присилну конверзију пагана од стране
Карла Великог; потом, банде пљачкаша и убица Крсташких армија. С потајним болом
схватио сам лаж тог старог романтизма о крсташким ратовима. Затим су уследили
Колумбо, Кортес и други освајачи који су с ватром, мачем, тортуром и
хришћанством стигли чак до тих далеких Пуебло Индијанаца што су мирољубиво
сањарили под Сунцем, њиховим Оцем. Видео сам, такође, како народе са Пацифичких
острва десеткује алкохол, сифилис и шарлах које су им пренели мисионари и свештенство.
То
је било довољно. Оно што ми са нашег становишта називамо колонизацијом,
мисионарским радом са многобошцима, ширењем цивилизације, и тако даље, има и
друго лице - лице птице грабљивице која немилосрдно трага за удаљеним пленом -
лице достојно расе пирата и хајдука. Сви орлови и друга пљачкашко-грабежљива
створења која красе наше грбове делују ми као погодни психолошки представници
наше праве природе.
