Брали смо
трешње. Са врха трудне крошње
вадили
иза лиснатих паравана
у трену
између кишних дана
прегршти
бордо румене ношње
и њоме
пунили посуде окачене о грање.
Олакшало
је дрвету бреме
које нам
оку рече и длановима да стреме
увис,
врху, у благодетно брање.
А сваки
плод што тупо лупио је у траву
постаде
кокошији плен.
И сваки
који звонко у кофу упаде
са
зимницом ће у оставу.
А онај
део дрвету остављен
однеће
птице, ко зна где.
