Кроз моју провидну шаку види се жбун.

Могао бих написати причу о одразу. Напољу зима, сто и столице на тераси, покривене снегом. Унутра топло, удобна фотеља, у њој седим, пискарам. Између нас велико стакло, у којем се огледам. Моја рука спушта се, тако, на баштенски сто. Лупка прстима по смрзнутој пластици, чује се звук тапкања по дрвеном рукохвату фотеље. Снег се не отапа. Кроз моју провидну шаку види се жбун. Сенке птица лепршају по снегу, птице не видим. Оно што видим су под углом сунчевих зрака честице које лебде по читавој соби. Посматрам чудо. Удишем их, издишем, али савршеност њиховог блажено хаотичног кретања не може бити нарушена. Честице ми се лепе за широко отворене очи и због тога ми, на своје ходочашће, крећу сузе.

Све се окомило на коњаника

Све се окомило на коњаника и коњаник покушава да остане читав избегавши све што се окомило на њега. И да остане на коњу.
На читавом коњу.
Ласица се окомила претрчавши му пут. И она, у страху да притом и сама не настрада, јури преко стазе којом се он,
ко зна с којим разлогом, запутио.

Риба се окомила у паду с небеса. Накривио се пре него што ће пројахати поред линије њеног пада, поприлично се накривио нагнувши се у леву страну, опасно се накривио када је такав галоп у питању,
али остаће у седлу.

На страни на којој се накривио спремно га дочекује једна вила. Омалена, црна, навела је своја крила да је великом брзином понесу, да га пресретне и обори с коња у галопу. Потпуно црна, усмерила је свој енергични лет према његовом левом рамену.
Ипак. До краја ове бајке ништа му се лоше неће догодити. И ништа од свега што се на њега из ко зна каквих својих разлога окомило неће га зауставити. Но хоће једино она једна фигура која је негде испред њега, која је испред ласице и рибе и виле, која чекајући га седи у белој постељи. Кад она, нешто касније, буде легла и прекрила своје обнажено тело, прекривач ће попримити облик који нико, да ли од брзине дивљег галопа коњаниковог коња или свега што се на њега окомило, није приметио у облаку
изнад његове главе.