Могао бих написати причу о одразу. Напољу зима,
сто и столице на тераси, покривене снегом. Унутра топло, удобна фотеља, у њој
седим, пискарам. Између нас велико стакло, у којем се огледам. Моја рука спушта
се, тако, на баштенски сто. Лупка прстима по смрзнутој пластици, чује се звук
тапкања по дрвеном рукохвату фотеље. Снег се не отапа. Кроз моју провидну шаку
види се жбун. Сенке птица лепршају по снегу, птице не видим. Оно што видим су
под углом сунчевих зрака честице које лебде по читавој соби. Посматрам чудо.
Удишем их, издишем, али савршеност њиховог блажено хаотичног кретања не може
бити нарушена. Честице ми се лепе за широко отворене очи и због тога ми, на
своје ходочашће, крећу сузе.
Нема коментара:
Постави коментар