* (како да сагледам...)

како да сагледам све ово, боже, како да схватим то што ме ставиш усред ове лепоте без краја, осим да њено средиште нисам ја већ ти у мени...

Модне бубице

Ровац, покрај пања трске,

претрпео речи дрске;

испуца их мувљи тон,

а мета им беше он:

,,Бркови ти нису шик,

сад је други модни крик.

А ти, годинама исто...

Ооотвори се, модна писто!

Па и моја крила

што су црна била

сада су зелене боје.

Је л' да да ми добро стоје?...“

Те је такав, те онакав,

те је запуштено длакав...

Закључак је бедан:

ровац неугледан.

Тако вели мува,

па кад се испљува

да крилима маха

и оде без даха.

Примаче се ровац пању,

седе, све мислећи на њу,

па прогунђа, тужан:

,,Зар сам тол'ко ружан?

Па ако сам чупав,

ваљда нисам глупав.

Тело обријаћу,

ал' са главом шта ћу?

Треба да фризуру бирам:

коврџе да ондулирам

или да, на пример,

и ту ради тример?“

Разгрну се у близини трава

и ето ти из ње једног мрава:

,,Никад нисам срео ровца

који жели бити овца!

Знам ти стрица, прави то је

пример, понос врсте своје.

А ровчев синовац

треба да је ровац.

И ону мувару знам, што била,

те хвали своја зелена крила.

А та мода – не питај од чега,

потиче јој од крављих балега!

Да угодиш не би мог'о свима,

свако своје коментаре има.

И зато се не заноси,

него просто – буди ко си.“