Деца јесени (1. део: Доручак на тераси, одлазак у шуму.)

Желим да напишем причу о једноставном оброку пред полазак у шуму. Једно јаје, једно парче хлеба, једна крушка и пола шоље незаслађеног чаја од хајдучке траве (коју сам летос брала на осунчаним висоравнима надомак куће). Устајем и схватам да сам заборавила, да смо заборавили, колико нам је довољно. Изобиље које нам се нуди сваког дана није гаранција да ћемо ма и један час ове ноћи спавати мирни и задовољни. Хоћу још. Хоћемо још. Још новца, још гардеробе, још бољи ауто, још већу кућу, у којој ћемо још теже пронаћи себе. Е, па доста ми је тога. Појешћу свој скромни доручак (иако у фрижидеру има још доста хране), и ставићу једну крушку у џеп од старих, удобних трегерица. Чекам да прашњави радио заврши "Wish 
You were Here" а онда га пажљиво гасим. Крећем у шуму. 

(Милица Дамјанић)

*

 

(Фото-илустрација: Милица Дамјанић)

*

Сенка нечега што би могло бити ограда пада укосо. Оваква ограда, ако је заиста реч о огради, требало би да је метална и да се налази дуж ивице терасе. Сенка такве ограде пада на даску која је овде у улози
дрвеног платоа. На дасци је оброк.

Тањир, иако плитак, добацује се сенком прилично далеко. Фотографија коју посматрам снимљена је ујутру. Ради се о доручку. Да није црно-бела, можда бих писао о сунцу. Овако, због кратера, рећи ћу: доручковала си месец. Надам се да није био преслан. Од окрајка хлеба, можда хрскавог, мог омиљеног, дели га виљушка која, попут комете за којом се вијори ватрени реп, испловљава из кадра и одлеће некуда улево. Исте такве комете, са истим шарама, налазе се у кући мојих родитеља. Тамо су ме од малих ногу учили да рукујем њима. Овој орбити припадају и два сателита. Један је у облику крушке која је из неког разлога дигла нос, можда због тога што је најхладнија. Други је шољица зачињена мирисом чаја
који би могао фино да угреје шаке у ово новембарско јутро.

Сео сам у жељи да напишем нешто о једној фотографији као да не знам ништа о њој. Трудим се да не знам о чему се ради, али не иде. Знам да је реч о једном једноставном доручку пред један одлазак у шуму и зато ћу овде, на ушћу онога што је о њему већ написано, престати да пишем.

(Славиша Крстић)

Друштвене игре облака (1. део)

Облаци, када би имали очи,
и погледали увис,
видели би небо.

То, такво небо,
невиђено непостојећим очима облака,
посматрам осећајући како ме грли.

И дижем поглед увис:

Изнад облака нема облака.

Едгар Алан По: Гавран

Оно што ме је навело да се пре поновног читања Поовог Гаврана и сам окушам у дисциплини превођења није само доследност у метрици и рима на позицијама као у оригиналу, већ, на првом месту, тај проблематични рефрен, шести стих у свакој строфи. Највећа незгода у вези с њим је то што, када гавран гракне, несаницом измучени и већ помало растројен главни лик причује реч „nevermore“, што може бити случај ако он живи на енглеском говорном подручју, а у буквалном преводу на српски језик значи: „никад више“. Овакве речи човек нашег поднебља би чуо пре ако би птица замахнувши крилима произвела шуштећи звук над његовом главом. Задатак који сам поставио себи (а који је можда и Кољи Мићевићу био главни разлог да се свом преводу врати и у каснијој верзији, после тридесет четири године, преиначи „никад више“ у „све је мора“) био је да овај проблем у превођењу Поове песме, не само са енглеског већ и са „гавранског“ на српски језик, покушам некако решити. У оптицају су биле наше речи које би више сличиле грактају него шуштању: мрак, страх, крах, крај... Отуда овај покушај и ова моја потреба за новим преводом Гаврана. 

*

Едгар Алан По

Гавран

  

Беше поноћ, час туробни, снен промишљах наук чудни

над књигама древног знања, радознао, уморан,

док у дремеж благо ступах, када зачух како лупа

к'о да неко жели с пута, с пута право у мој стан.

„То је неки посетилац“, рекох, „жели у мој стан –

само то је, нико стран.“

Нисам то заборавио, децембар је леден био,

међ' духове би се скрио умирући сваки жар.

Жудео сам за свитањем залуд тражећ' уз читање

одговоре на питање: зар Ленори смртни дар?

Од анђела доби име, а од смрти тужни дар,

безимена као ствар.

Изненада, чудно деси шуштање се у завеси,

узбуди ме, испуни ме језом коју не знах пре

па, тек срце да успорим, стадох себи да говорим:

„То је неки гост што пита да л' унутра ући сме –

неки касни гост што пита да л' у собу ући сме; -

ништа друго, то је све.“

Тад ми језа поста мања и, без даљег оклевања,

„Господине“, рекох, „или госпо, молим опрост благ,

због дремљиве моје душе нисам знао да л' пригушен

несигуран куцај чу се; ко је стао пред мој праг?“

И отворих врата широм, да ми дође неко драг:

нигде никог, само мрак.

У дубине изван јаве загледан и препун страве

сумњах у та смртницима забрањена поља сна;

тек тишину чуше уши, и мир ничим не наруших

и једина реч у тмуши беше име: „Ленора?“

То прошаптах и ехо ми врати ромор: „Ленора!“

Ништа сем тог ромора.

Окренух се тад и вратих, душа гори ко у ватри,

а лупкање, нешто јаче, у соби ме дочека.

„Ох, то нешто“, рекох, „мора на решетки од прозора

да је.“ Приђох до застора, да одагнам тајне страх.

„Мируј, срце, отераћу мистерије ове страх; -

то је само ветра дах!“

И отворих капак позно, кад у собу грациозно

крочи гавран као да је напустио древне сне;

ја не видех никад већег; поче себе да намеће,

к'о господин да се креће – скочи, важан, до бисте,

намести се, изнад врата, Паладине на врх бисте,

седе ту, и то је све.

Тад, та птица црна к'о грех, окрену ми машту на смех,

маском смртно озбиљном што прекрила је сав кљун тај.

„Чуперка ти твог уредног, твој сој није неугледног

изгледа и гробно ледног, а ноћ ти је завичај –

какво ти господско име даде ноћ, твој завичај?“

Гавран рече ту реч: „Крај.“

Зачудих се јер чух јасно да говори птица гласно,

но та реч, без значења тад, смислом не погоди ме;

једини од свих сам људи који може да се чуди

птици тако ретке ћуди што присуством части ме;

птица или зверка ретка присуством почасти ме,

звер што „Крај“ јој име је.

Седи гавран, мрдн'о није, пушта да се сав мир слије

у реч што несвесно крије безнадежни покушај

заборава, па се сетих: „Кад су могли одлетети

пријатељи судбом клети, ни ти, птицо, не остај,

остави ме, као наде, до свитања не остај.“

Гавран опет рече: „Крај.“

Опет штрецну одговором овај гавран са говором.

„Несумњиво“, рекох, „то је једино што рећи зна.

Јадна птица сигурно је живела код газде што је

запао у ко зна које немилости загрљај,

док му рефрен мртве наде којом стеже загрљај

не постаде: Крај је, крај.“

Погледах га, опет почех навлачити на лик осмех,

према вратима запосех мек, удобан положај

у фотељи према бисти, према њему, да домислим,

да домаштам зашто исти одговор ми даје тај.

Шта сабластан, свиреп, злочест, злослутан и црн створ тај

мисли када каже: „Крај.“

Седох ту да схватим причу, ал' значења сва измичу,

тек птица ми црног ока распали у срцу сне.

Тумачење ново јави се уморној мојој глави

када је на јастук ставих, испод светлости лампе:

никад више јастук плави не притисну облик њен,

никад више као пре!

И осетих, згусну се зрак, чух анђела тихи корак

невидљивог, који кади и доноси мирис тај.

Викнух, јадан: „То Бог твој је што анђеле шаље своје

да из реке те напоје заборава! Дај гутљај,

нек одморе усне моје, и мисли, да пијем дај!“

Гавран опет рече: „Крај.“

„Пророче!“, рекох му тада, „Ђаволе, птицо из хада,

искушитељ да л' те или бура шаље у мој крај

да усамљен храбро летиш, пусте земље да ме сетиш,

да ме болног обавестиш да л' постоји лек онај,

против страве неки мелем, ал' истину хоћу, знај!“

Гавран опет рече: „Крај.“

„Пророче!“, рекох му тада, „Ђаволе, птицо из хада!

На том небу којим Бог нам указа на свој бескрај,

реци тугом испуњеној мојој души, да ли дивној,

анђеоској, Ленориној појави назиреш сјај.

Да л' ће икад наша бића још спојити загрљај?“

Гавран опет рече: „Крај.“

Нагло скочих, крикнух најзад: „Носи реч лажљиву назад

у олују, у ноћ црну, у демонски завичај!

Самоћу ми не скрнави, ни перце ми не остави

за спомен кад ми се јави, своју причу прекидај!

Време је да одлетиш сад, из мог срца кљун чупај!“

Гавран опет рече: „Крај.“

Али он се не помери, још се одозгоре цери,

у очима се огледа демонских му снова сјај.

А сенку му с врха свода баца лампа преко пода

и та сенка као вода љуља душу у бескрај,

и душа ће у тој сенци што се шири у бескрај,

у тој сенци наћи крај. 

                                                           

                                                            (превод: Славиша Крстић)

Edgar Allan Poe 

The Raven

Once upon a midnight dreary, while I pondered, weak and weary,

Over many a quaint and curious volume of forgotten lore -

While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,

As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.

“’Tis some visitor,” I muttered, “tapping at my chamber door -

                                               Only this and nothing more.”

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,

And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.

Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow

From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -

For the rare and radiant maiden whom the angels name Lenore -

                                               Nameless here for evermore.

And the silken, sad, uncertain rustling of each purple curtain

Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;

So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating

“’Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -

Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -

                                               This it is and nothing more.”

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,

“Sir,” said I, “or Madam, truly yours forgiveness I implore;

But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,

And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,

That I scarce was sure I heard you” - here I opened wide the door; -

                                               Darkness there, and nothing more.

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, 

fearing,

Doubting, dreaming dreams no mortal ever dared to dream before;

But the silence was unbroken, and the stillness gave no token,

And the only word there spoken was the whispered word, “Lenore?” -

This I whispered, and an echo murmured back the word, “Lenore!”

                                               Merely this and nothing more.

Then into the chamber turning, all my soul within me burning,

Soon again I heard a tapping something louder than before.

“Surely,” said I, “surely that is something at my window lattice;

Let me see, then, what thereat is, and this mystery explore -

Let my heart be still a moment, and this mystery explore; -

                                               ‘Tis the wind and nothing more!”

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,

In there stepped a stately Raven of the saintly days of yore;

Not the least obeisance made he; not an instant stopped or stayed he;

But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -

Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -

                                               Perched, and sat, and nothing more.

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,

By the grave and stern decorum of the countenance it wore,

“Though thy crest be shorn and shaven, thou,” I said, “art sure no 

craven,

Ghastly grim and ancient Raven wandering from the Nightly shore -

Tell me what thy lordly name is on the Night’s Plutonian shore!”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,

Though its answer little meaning - little relevancy bore;

For we cannot help agreeing that no living human being

Ever yet was blessed with seeing bird above his chamber door -

Bird or beast upon the sculptured bust above his chamber door,

                                               With such name as “Nevermore.”

But the Raven, sitting lonely on that placid bust, spoke only

That one word, as if his soul in that one word he did outpour.

Nothing further then he uttered - not a feather then he fluttered -

Till I scarcely more than muttered, “Other friends have flown before -

On the morrow he will leave me, as my Hopes have flown before.”

                                               Then the bird said, “Nevermore.”

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,

“Doubtless,” said I, “what it utters is its only stock and store

Caught from some unhappy master whom unmerciful Disaster

Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -

Till the dirges of his Hope the melancholy burden bore

                                               Of ‘Never-nevermore.’”

But the Raven still beguiling all my sad soul into smiling,

Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird, and bust and 

door;

Then, upon the velvet sinking, I betook myself to linking

Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -

What this grim, ungainly, ghastly, gaunt, and ominous bird of yore

                                               Meant in croaking “Nevermore.”

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing

To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom’s core;

This and more I sat divining, with my head at ease reclining

On the cushion’s velvet lining that the lamp-light gloated o’er,

But whose velvet-violet lining with the lamp-light gloating o’er,

                                               She shall press, ah, nevermore!

Then, methought, the air grew denser, perfumed from an unseen 

censer

Swung by seraphim whose faint foot-falls tinkled on the tufted floor.

“Wretch,” I cried, “thy God hath lent thee - by these angels he hath 

sent thee

Respite - respite and nepenthe from thy memories of Lenore;

Quaff, oh quaff this kind nepenthe and forget this lost Lenore!”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

“Prophet!” said I, “thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -

Whether Tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,

Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -

On this home by Horror haunted - tell me truly, I implore -

Is there - is there balm in Gilead? tell me - tell me, I implore!“

                                               Quoth the Raven, „Nevermore.“

“Prophet!” said I, “thing of evil - prophet still, if bird or devil!

By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -

Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,

It shall clasp a sainted maiden whom the angels name Lenore -

Clasp a rare and radiant maiden whom the angels name Lenore.”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

Be that word our sign of parting, bird or fiend!” I shrieked, 

upstarting -

“Get thee back into the tempest and the Night’s Plutonian shore!

Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!

Leave my loneliness unbroken! - quit the bust above my door!

Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my 

door!”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

And the Raven, never flitting, still is sitting, still is sitting

On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;

And his eyes have all the seeming of a demon’s that is dreaming,

And the lamp-light o’er him streaming throws his shadow on the floor;

And my soul from out that shadow that lies floating on the floor

                                               Shall be lifted - nevermore!

(1845.)

У ритму пожутелог лишћа

Могао бих написати причу у ритму пожутелог лишћа.

Увијајући се око сопствене осе, један од пожутелих листова опирао се директном паду. Вертикала кретња ипак је остала праволинијска са благим одлагањем у времену и у тој благости дешавало се нешто безгранично значајно. Аутомобил је клизио успоставивши хармонију између брзине кретања и Леонардове музике. Као саундтрек, као звучна трака, као звучни пут. Зар то не значи да је већ стигла јесен, па наравно, и време је. Као звучно путовање. Ухватиле су ритам мисли и осећања одабраних за ову повест, увијале им се занесене душе једна око друге, као траке од креп папира на реповима ромбоидних, на укрштене летвице распетих змајева. Као траке ДНК залебделе у небо, у ритму пожутелог лишћа.

(Тара, 2009.)

Неко, некада (17. део: Као када се двоје додирну челима)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Поново будеш дете, и то ти се каже овако.

...ми смо бића из свемира и живимо у земљи и не знамо чему служимо и не разумемо твоје мисли као ни ти наше и не знамо где нам је дупе а где глава и гмижемо по темељима кућа и стаблу дрвећа а нисмо бубамаре... 

И томе слично.

Је ли то био само сан или смо се нас двоје заиста сударили главама и неко време остали тако челом о чело сљубљени? Онда, пре једног дела времена, када се зачуо звук као када се двоје сударе челима. Пре једног дела времена којем није било потребно много да би се назвао прошлошћу.

Био је благ, тај судар. Намеран. Двоје, из непосредне близине. Благ и неповредив. (За разлику од оног дела времена који је за њим уследио у паничној журби да се не назове прошлошћу.) И неко време остали тако.
Или је то био сан.

Од овог тренутка, и овдашњег места, дете схвата нешто о времену, понешто о себи. Схвата да неке ствари не може схватити. И да постоје ствари које не треба схватити. Прошлост оставља у прошлости, тамо где она
једино може бити.

Устаје и хода даље. Путује даље. Посматра даље. Дете, биће из свемира.

Еолска харфа

Данас је био дан за путопис.

(Но, не мора сваки путопис открити куда се путовало.)

Врху брда стигао сам гладан.

(Реку сам прешао раније него што сам претпоставио
па сам, стигавши горе, најпре утолио део глади.)

Ту ме је дочекала, готово изненадила
мисао о томе како сам већ надомак онога што ме је покренуло томе брду.

(Тамо, на врху, чекало је
оно што ме је и призвало да се на то место вратим.)

Стајала је на једном од прозора, а ја сам био доле и слушао је.

(Помало стидљива при нашем претходном сусрету, овог пута се
на моју велику радост, можда јер сам је затекао саму, распевала.)

У жељи да чујем још њених песама, склонио сам се у сенку великог зида како бих се препустио музици која се мешала једино с ветром.

(Ту сам наизменично правио фотографије напуштеног простора
и жмурио како бих боље доживео непоновљивост сваког тона.)

И схватио сам одакле потичу фантастичне приче пуне романтике и језе,
чија се радња дешава у здањима попут овог.

(И због чега једно од њених имена у себи садржи реч „авет“.)

И пожелео сам да наш следећи сусрет уприличимо ноћу.

(Али у исти мах и доживео последице жестоке љубоморе:
не знам јесу ли наш поновни сусрет и помисао о ноћној посети
имали неке везе с тим, тек: у неколико минута све се променило.)

Чија је воља могла бити толико јака да над сунчани дан
у којем сам се до малочас кретао стазама кроз сенке,
тако брзо и неочекивано пошаље кишне облаке?

(Где би могао бити тај који нам из невидљивих даљина
мрси праменове косе, прети главобољом,
разноси листове нотеса и натапа их све гушћим капима?)

Ко би могао толико брзо сазнати за овај сусрет
у којем ерос у њеном гласу осећам као интиму,
и бити толико љубоморан?

(Неко трећи, невидљив а присутан, као ветар.)

Неко, некада (16.део: Пробудиш се и погледаш на сат)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Пробудиш се и погледаш на сат. 09:06. И видиш две цифре окренуте једна од друге. Заштићени од погледа, заштићени од додира. Добро је када одмах по буђењу знаш коју ћеш причу написати. Само треба сачекати да се очи привикну на јаву. Две спирале које увиру у бескрај.

Дан пре тога. Посматрање сцене са два пужа на сувој кори дрвета. Две спирале које извиру из бескраја. Кора, толико сува, шушне при сваком погледу који јој се упути. При свакој шетњи погледа по њој.

Још једно присуство тражи нешто на сцени. Или је, готово неприметно, већ пронашло своју улогу. Усамљено у џепу завесе, шћућурено у заседи, непознато оријентисано. Може му се доделити улога трагичара или негативца. На супротној страни дрвета од деветке, шестици иза леђа. Тамо где га нико не може видети. Присуство трећег.

Два дана пре тога. Ходамо кроз мрак, улицом мокром после кише. Тек када се чује крцкање под слепим корацима, рађа се сазнање да се нешто могло спречити. Негативци, боље вам је да корачате мање смртоносно; трагичари, боље вам је да се склоните на неко дрво.

Добро је када знаш да се још неко пробудио и, још неразмагљеним погледом, погледао на сат. 06:09. И угледао две цифре окренуте једна ка другој. И одмах по буђењу знао коју ћеш причу написати. Ону о две спирале и бескрају.

Запис остао иза доручка и до пола испијене кафе

Могао бих написати причу, спону између Баден-Бадена у августу 1862. и Баден-Бадена у августу 2016. године. Док доручкујем на једној тераси изнад градског трга, запажам да се у мом ранцу накупило шест књига. Од тих шест, три су џепне, згодне за читање на одмориштима путовања. Две од тих шест су збирке стихова и у ранцу су од јуче: једна Леонарда Коена, купљена; друга Богданке Ракић, добијена од ауторке. Плус још једна коју сам јутрос пред сам полазак на пут убацио у ранац, она коју је Иван Тургењев писао у граду у који сам управо пристигао, и која је, попут новог нотеса који сам овде начео, ту поред мрвица осталих иза доручка и до пола испијене кафе, отворена преда мном, најобимнија од свих које данас носим са собом. Као школарац. Штребер. А у школу сам носио само једну свеску, сваштару, заденуту за појас.

На прозору је стајало писмо од Ирине; она га је звала к себи у дванаест сати.^*) Напољу жена стоји, као да је изабрала посебно место за то, неку тачку у самом центру трга и као да не чека никога. Можда заиста само ужива у својој фигури, своме усправном држању, својој неупадљивости. Али се природа не обазире на логику, на нашу људску логику; она има своју, коју ми не разумемо и не признајемо све докле она не пређе преко нас као точак.^*) Млада кинескиња зауставља се на степеништу с леве стране, на неколико метара од мене, подиже фото-апарат и тражи погодан угао из којег би направила снимак. Вероватно снима део архитектуре али ипак, питам се, треба ли да утичем на њен снимак макар малим, незнатним позирањем... Ма не. То никако... Ипак, у тим тренуцима мало исправим леђа. Узимам гутљај кафе. Убрзо је начинила снимак на којем ме вероватно и нема. Али ту јој притрча познати дамски ласкавац мсје Вердије, па се поче дивити боји fenille mort**⁾ њене хаљине, њеном врло ниском шпанском шеширу, накривљеним до самих обрва... ^*)

(Баден-Баден, август 2016.)

_____________

^*) реченице откуцане стилом италик су из књиге ,,Дим“ Ивана Тургењева, написане у Баден-Бадену између 1865. и 1867. године. Радња романа смештена је у исти град, августа 1862. год.

^**) сувог лишћа

Неко, некада (15. део: Длан окренут ка небу)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Са отвореног длана нешто је узлетело, уздигло се изнад замагљених предела. Лептир, змај, птеродактил... Можда и лист који се, некада, с неке гране дрвета које је зажмурило и почело да умишља како је у претходном животу било птица, откачио и отпао. Као перо које лет започет на птичјем телу наставља само.

Неко је покушао да објасни нешто. На пример, како је могуће летети. На том путу гестикулација му је била нераздвојни сапутник. Длан окренут ка небу у том покушају објашњавања значи нешто посебно. Као и понављање покрета уз изговарање одговарајућих речи. На почетку овог пасуса није било важно то што такав покрет дланом и замах крила птице у лету имају пуно сличности, али сада тај детаљ постаје битан. Овде су и птица и длан. На путу однекуд ка негде.

Овде је душа онога ко је замахнуо дланом свирајући конге и наставио да живи у бестелесном облику, само кроз музику. Овде је чаша пуна неба, да је испију жедни олакшања. Овде је део слагалице побегао из крошње дрвета да кроз њу пропусти слово од сунца.

с врха твог носа

овако замишљаш загробно путовање

овде је све тако чудесно

овде сам поред тебе као хермес да те подсећам како не треба да се 

осврћеш за собом

овде је један потпуно нови свет

овде је твоје дрво кажеш

то није моје дрво браним се

то је само дрво

своје дрво

а ако баш желиш да га доведеш у везу са мном

онда ћу рећи да то дрво заиста јесте ја

али при томе није моје

мада свакако смо на загробном путовању

и овде поред нас јесте дрво које јесте јабука и које је без плода

и по томе је ово један потпуно нови свет

у којем се исконско не смеш претвара у не можеш убрати плод

и посматраш ме задивљеним очима у којима волим твој поглед

и осећам при томе некакву срећу и помало туге и можда жалим

твоју очараност новим светом који настаје око дрвета јабуке без плода

и волим опет али сада запажам да волим то што ме кроз твој лепи поглед

између одувек и заувек посматра док сазнаје одакле и куда

слушам твој глас док проговара а где су животиње питаш у овој шуми

док нечујно цвиљење из твојих дубина са све више муке претварам 

у људски глас

и даље поред тебе као чувар да те заштити од животиња и људи и звери

али где су снови питаш у овој мојој ноћи а ја те ћутањем чувам од питања 

и одговора

да заборавиш све што понављаш више пута у току дана и ноћи

док мудрост једноставног знања не престане да ти смета

и тек када те у свитање успавам и одем од тебе смем да ти одговорим

јер где су животиње питаш у овој шуми у коју смо вођени мочварама зашли и кишом где мој те поглед као плен прати и с још неосвојених висина вреба

и где су снови питаш у овој мојој ноћи сред умора и плутања

а ја те читам кад слетим у зору и милујем да заспиш до одмора од снова

и пишем те да одеш од снова до смирења да одем од тебе до одговора

оставши све време на врху твог носа

док један део мене постаје видљив у новом свету где моји снови 

своје сањају снове

управо рођен на ливади под оним својим дрветом које је ја, његов плод

Неко, некада (14. део: Бића из свемира)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

А ако крочимо према излазу, схватићемо да се налазимо на васионском телу оптерећеном толиком силом гравитације да све на њему лежи. Да је стаза као предлог за смер нашег кретања још увек ту, иако је читав амбијент знатно другачији него у ходнику који се налази унутар свемирске капсуле. Да смо закорачили у један свет кроз који треба да проведемо своје животе најисправније што можемо. Да смо бића из свемира.

Међу такозване свемирце сврстава се и једна веверица које на овој фотографији нема. Она се налази десно од стазе која одлази на леву страну и креће се у задивљујуће великим скоковима. Једна од њених најважнијих особина јесте та да се никоме није попела на главу, нити ће икада. Она живи своје скокове и своја пентрања по дрвећу не знајући шта се о њој говори када окрене леђа.

Стабло по којем се можда некада пентрала веверица која се никада никоме није попела на главу, нити ће икада, сада се привило уз шумску стазу. Оно, као бајаги, воли ту стазу, топло се угнездило у њену благу кривину, али ми знамо у чему је миг који нам је, препознавши нас, упутило.

Има људи који путују аутомобилима, искључиво асфалтним аутопутевима и булеварима, све друго је изван њихових интересовања. Има оних који се сналазе и у шетњи, који умеју ходати уличицама где је гужва мања, па и шумским стазама. И оних који ће прихватити позив да са шумске стазе скрену и ходају по обореном стаблу поред ње. У балансу првих корака по њему може се препознати тестирање тежње да се у тренутку необазривости других, оних који би се томе успротивили, нестане с тог стабла, нестане са свих познатих стаза, просто нестане, негде у шуми.

А када дрво, макар и оборено, препозна некога свог, оно му поклони пољубац који је у њему из године у годину растао, из года у год преливао своје чекање на њега. У овом случају на нас, који знамо његову причу и јер смо били надомак пољупца које је у том тренутку послало остатку света (део тог пољупца, његова горња усна, снимљена је у дну једне фотографије на којој се налази шумска стаза и стабло које прати њену благу кривину). И јер смо умели да приметимо његов миг.

Јер бића смо из свемира,

и поседујемо чудновате особине.

Ноћни програм

Лежим. И жмурим. Перје у јастуку повремено залепрша.

Причаш ми на уво о животу на селу,

о својим чарапама и најновијим достигнућима

у комбиновању боја, о техникама дисања певачица... Хеј, не дај ми

да заспим. У току је ноћни програм на радију

чија се таласна дужина мери аномаличним јединицама срца.

Окрећеш се и лежеш на стомак. Глас ти се мења

и постаје разговетнији. Пролеће је и птице у јатима

излећу из наших јастука док ти на уво говорим о борама

које ћемо нас двоје једно другом поклонити,

о својим уфитиљеним брковима, о миру пронађеном

на врху вулкана... Хеј, не дозволи да се пробудим...

Одобрење за моју будућу чукунбабу

            У ноћи пуног месеца, пред први летњи дан 2086. године, моја чукунбаба Тијана моћи ће да ме шутне у језеро. Написмено сам јој дао право на то.

            Тада ћу можда имати три године, можда четири, а у случају да будем гњавеж, ето шта ми се пише. Наша таласна дужина биће шутка у дупенце и бућ у језеро.

Она ће тада имати деведесет седам година и не знам ко би могао, и како, да је осуди. Нарочито када код ње пронађу комад хартије, одобрење написано седамдесет година раније у којем се каже да ће она имати право да ме шутне у језеро у тој ноћи, ако будем толики гњавеж да јој својим гњаваријама не дозволим да ужива у мирном посматрању пуног месеца пред први летњи дан, свемирском феномену који јој је, седамдесет година раније, најавио Славиша Крстић, писац ове приче.

(22062016)

Неко, некада (13.део: Замка бескрајног простора)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Ако се вратимо свемирској капсули која путује у потрази за жртвама помоћу којих би продужила опстанак вируса који носи у себи, затећи ћемо је нешто ближе него што се налазила када смо је прошли пут видели. Запазићемо и да се нешто променило. Светлости има више, као да је путујућа кугла сада у близини неког светлосног извора. Нестао је и симбол с прозора, длан изникао као дрво из тамне рупе рукава, можда је онај у коме је корен тог длана и прстију који се као продужеци гранају из њега остао негде успут, на некој згодној планети.

Онај ко би се нашао толико близу овој кугли да може да завири у њу, суочио би се с монотонијом простора у унутрашњости свемирске летелице. Бесконачни ходник са пролазима са стране, у њему ничега што подсећа на живот. Иако је гледано споља све у знаку лоптасте заобљености, унутра се све састоји из правих линија. Четири најдуже састају се негде на крају бесконачности, док их краће линије попречно спајају и тако чине безброј рамова од којих је уклопљен овај ходник. Само на доњој хоризонталној површини налазе се пруге као предлог за правац кретања.

Или је можда то одсуство живота, и тај бескрај, само варка. И пруге као предлог за правац кретања, можда су тек замка. Да некога повуче толики простор, да прихвати позив, ухвати залет и потрчи у жељи да прати те пруге и види куда ће га оне одвести.

(Постоји фотографија, одгонетка нечега за шта нисмо ни знали да је у ствари загонетка, али она би међу сликама из којих се рађају ови текстови била уљез. Она не припада овом свету, направљена је из руке чији је длан заједно с оним бићем у којем је корен тог длана и прстију који се као продужеци гранају из њега у непримећеном тренутку нестао с прозора и можда остао негде, на некој успутној планети, онај изникао из тамне рупе рукава, из руке којој није било лако да мирује и због тога је та фотографија мутна. Иако неподарена погледима оних који читају ове редове, та фотографија би могла бити замишљена, створена изнова у њиховој машти, уз поверење према сећању бића из којег се, као из корена, гранају руке и из њих прсти који исписују речи које чине ове редове. А рука која ове редове записује, и рука која је немирно држала дугме на фото-апарату у моменту када је направљена слика коју овде не можете видети, и рука чији је длан у непримећеном тренутку нестао с прозора и можда остао негде успут, на некој планети, један су те исти плод, један плод из истог корена. На тој слици, дакле, коју не видите, а коју вам описујем не гледајући је ни сам, тек ослањајући се на крхкост сопственог сећања и уздајући се у своју особину да не памтећи детаље меморишем само утиске, на тој слици коју ћете не знам како призвати у своје мисли, налази се одгонетка која се односи на раскринкавање замке у којој би се нашао онај ко би, ухвативши залет, наивно потрчао у недоглед бескрајног ходника. Суочен са собом, најпре би се мултиплицирао у безброј сопствених копија, таман онолико колико има рамова од којих је дотични ходник уклопљен, а потом, ако би био довољно упоран у својој намери, схватио да не може много даље, да уопште не може даље у правцу у којем га замка зебрастих пруга на доњој хоризонталној површини наводи, већ је препуштен новом тумачењу излаза из непостојећег лавиринта ситуације у којој се затекао, излаза који се налази тамо где није имао намеру да пође и где му се чини најмање интересантним, тамо где су излаз и улаз у ствари једно те исто.)