У ритму пожутелог лишћа

Могао бих написати причу у ритму пожутелог лишћа.

Увијајући се око сопствене осе, један од пожутелих листова опирао се директном паду. Вертикала кретња ипак је остала праволинијска са благим одлагањем у времену и у тој благости дешавало се нешто безгранично значајно. Аутомобил је клизио успоставивши хармонију између брзине кретања и Леонардове музике. Као саундтрек, као звучна трака, као звучни пут. Зар то не значи да је већ стигла јесен, па наравно, и време је. Као звучно путовање. Ухватиле су ритам мисли и осећања одабраних за ову повест, увијале им се занесене душе једна око друге, као траке од креп папира на реповима ромбоидних, на укрштене летвице распетих змајева. Као траке ДНК залебделе у небо, у ритму пожутелог лишћа.

(Тара, 2009.)