Едгар Алан По: Гавран

Оно што ме је навело да се пре поновног читања Поовог Гаврана и сам окушам у дисциплини превођења није само доследност у метрици и рима на позицијама као у оригиналу, већ, на првом месту, тај проблематични рефрен, шести стих у свакој строфи. Највећа незгода у вези с њим је то што, када гавран гракне, несаницом измучени и већ помало растројен главни лик причује реч „nevermore“, што може бити случај ако он живи на енглеском говорном подручју, а у буквалном преводу на српски језик значи: „никад више“. Овакве речи човек нашег поднебља би чуо пре ако би птица замахнувши крилима произвела шуштећи звук над његовом главом. Задатак који сам поставио себи (а који је можда и Кољи Мићевићу био главни разлог да се свом преводу врати и у каснијој верзији, после тридесет четири године, преиначи „никад више“ у „све је мора“) био је да овај проблем у превођењу Поове песме, не само са енглеског већ и са „гавранског“ на српски језик, покушам некако решити. У оптицају су биле наше речи које би више сличиле грактају него шуштању: мрак, страх, крах, крај... Отуда овај покушај и ова моја потреба за новим преводом Гаврана. 

*

Едгар Алан По

Гавран

  

Беше поноћ, час туробни, снен промишљах наук чудни

над књигама древног знања, радознао, уморан,

док у дремеж благо ступах, када зачух како лупа

к'о да неко жели с пута, с пута право у мој стан.

„То је неки посетилац“, рекох, „жели у мој стан –

само то је, нико стран.“

Нисам то заборавио, децембар је леден био,

међ' духове би се скрио умирући сваки жар.

Жудео сам за свитањем залуд тражећ' уз читање

одговоре на питање: зар Ленори смртни дар?

Од анђела доби име, а од смрти тужни дар,

безимена као ствар.

Изненада, чудно деси шуштање се у завеси,

узбуди ме, испуни ме језом коју не знах пре

па, тек срце да успорим, стадох себи да говорим:

„То је неки гост што пита да л' унутра ући сме –

неки касни гост што пита да л' у собу ући сме; -

ништа друго, то је све.“

Тад ми језа поста мања и, без даљег оклевања,

„Господине“, рекох, „или госпо, молим опрост благ,

због дремљиве моје душе нисам знао да л' пригушен

несигуран куцај чу се; ко је стао пред мој праг?“

И отворих врата широм, да ми дође неко драг:

нигде никог, само мрак.

У дубине изван јаве загледан и препун страве

сумњах у та смртницима забрањена поља сна;

тек тишину чуше уши, и мир ничим не наруших

и једина реч у тмуши беше име: „Ленора?“

То прошаптах и ехо ми врати ромор: „Ленора!“

Ништа сем тог ромора.

Окренух се тад и вратих, душа гори ко у ватри,

а лупкање, нешто јаче, у соби ме дочека.

„Ох, то нешто“, рекох, „мора на решетки од прозора

да је.“ Приђох до застора, да одагнам тајне страх.

„Мируј, срце, отераћу мистерије ове страх; -

то је само ветра дах!“

И отворих капак позно, кад у собу грациозно

крочи гавран као да је напустио древне сне;

ја не видех никад већег; поче себе да намеће,

к'о господин да се креће – скочи, важан, до бисте,

намести се, изнад врата, Паладине на врх бисте,

седе ту, и то је све.

Тад, та птица црна к'о грех, окрену ми машту на смех,

маском смртно озбиљном што прекрила је сав кљун тај.

„Чуперка ти твог уредног, твој сој није неугледног

изгледа и гробно ледног, а ноћ ти је завичај –

какво ти господско име даде ноћ, твој завичај?“

Гавран рече ту реч: „Крај.“

Зачудих се јер чух јасно да говори птица гласно,

но та реч, без значења тад, смислом не погоди ме;

једини од свих сам људи који може да се чуди

птици тако ретке ћуди што присуством части ме;

птица или зверка ретка присуством почасти ме,

звер што „Крај“ јој име је.

Седи гавран, мрдн'о није, пушта да се сав мир слије

у реч што несвесно крије безнадежни покушај

заборава, па се сетих: „Кад су могли одлетети

пријатељи судбом клети, ни ти, птицо, не остај,

остави ме, као наде, до свитања не остај.“

Гавран опет рече: „Крај.“

Опет штрецну одговором овај гавран са говором.

„Несумњиво“, рекох, „то је једино што рећи зна.

Јадна птица сигурно је живела код газде што је

запао у ко зна које немилости загрљај,

док му рефрен мртве наде којом стеже загрљај

не постаде: Крај је, крај.“

Погледах га, опет почех навлачити на лик осмех,

према вратима запосех мек, удобан положај

у фотељи према бисти, према њему, да домислим,

да домаштам зашто исти одговор ми даје тај.

Шта сабластан, свиреп, злочест, злослутан и црн створ тај

мисли када каже: „Крај.“

Седох ту да схватим причу, ал' значења сва измичу,

тек птица ми црног ока распали у срцу сне.

Тумачење ново јави се уморној мојој глави

када је на јастук ставих, испод светлости лампе:

никад више јастук плави не притисну облик њен,

никад више као пре!

И осетих, згусну се зрак, чух анђела тихи корак

невидљивог, који кади и доноси мирис тај.

Викнух, јадан: „То Бог твој је што анђеле шаље своје

да из реке те напоје заборава! Дај гутљај,

нек одморе усне моје, и мисли, да пијем дај!“

Гавран опет рече: „Крај.“

„Пророче!“, рекох му тада, „Ђаволе, птицо из хада,

искушитељ да л' те или бура шаље у мој крај

да усамљен храбро летиш, пусте земље да ме сетиш,

да ме болног обавестиш да л' постоји лек онај,

против страве неки мелем, ал' истину хоћу, знај!“

Гавран опет рече: „Крај.“

„Пророче!“, рекох му тада, „Ђаволе, птицо из хада!

На том небу којим Бог нам указа на свој бескрај,

реци тугом испуњеној мојој души, да ли дивној,

анђеоској, Ленориној појави назиреш сјај.

Да л' ће икад наша бића још спојити загрљај?“

Гавран опет рече: „Крај.“

Нагло скочих, крикнух најзад: „Носи реч лажљиву назад

у олују, у ноћ црну, у демонски завичај!

Самоћу ми не скрнави, ни перце ми не остави

за спомен кад ми се јави, своју причу прекидај!

Време је да одлетиш сад, из мог срца кљун чупај!“

Гавран опет рече: „Крај.“

Али он се не помери, још се одозгоре цери,

у очима се огледа демонских му снова сјај.

А сенку му с врха свода баца лампа преко пода

и та сенка као вода љуља душу у бескрај,

и душа ће у тој сенци што се шири у бескрај,

у тој сенци наћи крај. 

                                                           

                                                            (превод: Славиша Крстић)

Edgar Allan Poe 

The Raven

Once upon a midnight dreary, while I pondered, weak and weary,

Over many a quaint and curious volume of forgotten lore -

While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,

As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.

“’Tis some visitor,” I muttered, “tapping at my chamber door -

                                               Only this and nothing more.”

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,

And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.

Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow

From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -

For the rare and radiant maiden whom the angels name Lenore -

                                               Nameless here for evermore.

And the silken, sad, uncertain rustling of each purple curtain

Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;

So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating

“’Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -

Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -

                                               This it is and nothing more.”

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,

“Sir,” said I, “or Madam, truly yours forgiveness I implore;

But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,

And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,

That I scarce was sure I heard you” - here I opened wide the door; -

                                               Darkness there, and nothing more.

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, 

fearing,

Doubting, dreaming dreams no mortal ever dared to dream before;

But the silence was unbroken, and the stillness gave no token,

And the only word there spoken was the whispered word, “Lenore?” -

This I whispered, and an echo murmured back the word, “Lenore!”

                                               Merely this and nothing more.

Then into the chamber turning, all my soul within me burning,

Soon again I heard a tapping something louder than before.

“Surely,” said I, “surely that is something at my window lattice;

Let me see, then, what thereat is, and this mystery explore -

Let my heart be still a moment, and this mystery explore; -

                                               ‘Tis the wind and nothing more!”

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,

In there stepped a stately Raven of the saintly days of yore;

Not the least obeisance made he; not an instant stopped or stayed he;

But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -

Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -

                                               Perched, and sat, and nothing more.

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,

By the grave and stern decorum of the countenance it wore,

“Though thy crest be shorn and shaven, thou,” I said, “art sure no 

craven,

Ghastly grim and ancient Raven wandering from the Nightly shore -

Tell me what thy lordly name is on the Night’s Plutonian shore!”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,

Though its answer little meaning - little relevancy bore;

For we cannot help agreeing that no living human being

Ever yet was blessed with seeing bird above his chamber door -

Bird or beast upon the sculptured bust above his chamber door,

                                               With such name as “Nevermore.”

But the Raven, sitting lonely on that placid bust, spoke only

That one word, as if his soul in that one word he did outpour.

Nothing further then he uttered - not a feather then he fluttered -

Till I scarcely more than muttered, “Other friends have flown before -

On the morrow he will leave me, as my Hopes have flown before.”

                                               Then the bird said, “Nevermore.”

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,

“Doubtless,” said I, “what it utters is its only stock and store

Caught from some unhappy master whom unmerciful Disaster

Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -

Till the dirges of his Hope the melancholy burden bore

                                               Of ‘Never-nevermore.’”

But the Raven still beguiling all my sad soul into smiling,

Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird, and bust and 

door;

Then, upon the velvet sinking, I betook myself to linking

Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -

What this grim, ungainly, ghastly, gaunt, and ominous bird of yore

                                               Meant in croaking “Nevermore.”

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing

To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom’s core;

This and more I sat divining, with my head at ease reclining

On the cushion’s velvet lining that the lamp-light gloated o’er,

But whose velvet-violet lining with the lamp-light gloating o’er,

                                               She shall press, ah, nevermore!

Then, methought, the air grew denser, perfumed from an unseen 

censer

Swung by seraphim whose faint foot-falls tinkled on the tufted floor.

“Wretch,” I cried, “thy God hath lent thee - by these angels he hath 

sent thee

Respite - respite and nepenthe from thy memories of Lenore;

Quaff, oh quaff this kind nepenthe and forget this lost Lenore!”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

“Prophet!” said I, “thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -

Whether Tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,

Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -

On this home by Horror haunted - tell me truly, I implore -

Is there - is there balm in Gilead? tell me - tell me, I implore!“

                                               Quoth the Raven, „Nevermore.“

“Prophet!” said I, “thing of evil - prophet still, if bird or devil!

By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -

Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,

It shall clasp a sainted maiden whom the angels name Lenore -

Clasp a rare and radiant maiden whom the angels name Lenore.”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

Be that word our sign of parting, bird or fiend!” I shrieked, 

upstarting -

“Get thee back into the tempest and the Night’s Plutonian shore!

Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!

Leave my loneliness unbroken! - quit the bust above my door!

Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my 

door!”

                                               Quoth the Raven, “Nevermore.”

And the Raven, never flitting, still is sitting, still is sitting

On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;

And his eyes have all the seeming of a demon’s that is dreaming,

And the lamp-light o’er him streaming throws his shadow on the floor;

And my soul from out that shadow that lies floating on the floor

                                               Shall be lifted - nevermore!

(1845.)

У ритму пожутелог лишћа

Могао бих написати причу у ритму пожутелог лишћа.

Увијајући се око сопствене осе, један од пожутелих листова опирао се директном паду. Вертикала кретња ипак је остала праволинијска са благим одлагањем у времену и у тој благости дешавало се нешто безгранично значајно. Аутомобил је клизио успоставивши хармонију између брзине кретања и Леонардове музике. Као саундтрек, као звучна трака, као звучни пут. Зар то не значи да је већ стигла јесен, па наравно, и време је. Као звучно путовање. Ухватиле су ритам мисли и осећања одабраних за ову повест, увијале им се занесене душе једна око друге, као траке од креп папира на реповима ромбоидних, на укрштене летвице распетих змајева. Као траке ДНК залебделе у небо, у ритму пожутелог лишћа.

(Тара, 2009.)