Борхес - Када ми причају...

Када ми причају о некој новој револуцији
увек их упитам да ли имају заставу
а када ми кажу да је имају
онда сам сигуран да то није моја револуција.

(Хорхе Луис Борхес)

О људима је.

Ноћ пре. Дружење после.

Ана ми маше. Да дођем. Ана је за суседним столом.

Дођи.

Славиша. Дођи после.

После.

Анче. Ево ме. А ти. Где си ти.

Каже нешто што нисам најбоље разумео.

Нешто у поверењу. Нешто што је саопштила реченицом

на чији је почетак ставила неко незадовољство.

Неку нервозицу. Нешто што стане у два слова.

Ма.

Него.

Тако је наставила. Нечим што може да стане

у та четири слова.

Него.

Моја пријатељица.

Жели нешто да ти каже.

Мислила је на једну која је била ту поред ње.

Здраво Анина пријатељице. Реци ми то.

Здраво Славиша. Она песма. О њој се ради.

Оно о псу. И о пробушеној лопти. Дресура.

Шта ти значи оно. У леву страну. Па у десну.

Пас. Најбољи човеков пријатељ. Је л' то.

Мом супругу би се допала. Он воли псе.

Животиње уопште.

Не. Заиста не. Овако.

Било је право место. Пошто смо се нашли у театру.

За поезију апсурда. У театру лево. Место и тренутак.

А песма није о дресури животиња. О људима је.

Јесте ли некада видели дресирану особу. Туга.

Да. Лепо је волети животиње. И ја их волим.

Има ли твој супруг пса. Надам се да не.

Јеси ли била некада у зоолошком врту.

Опростите.

Данијела ме чека. И Јована. Да се фотографишемо.

Да. Можемо се фотографисати заједно.

Ево и Милоша. Наравно. Сви ћемо стати.

Борис Вишеславцев - Срце у хришћанској и индијској мистици

У сваком минуту свога живота човек доживљава и може интуитивно да предочава своју способност да каже да или не, да призна или одбаци, да створи или поруши, и читав живот се и састоји од таквих аката, од таквих “да” и “не”. Не смемо сумњати у своје Ја, оно је, како каже Декарт, очигледно, будући да сумњати већ значи мислити, а мислити значи - постојати. Али, како је Ја очигледно, онда је и његова слобода очигледна, пошто неслободно Ја и није никакво Ја. (...) Јер Ја јесте субјекат свих аката мишљења и сумње (еgо соgitо еt еgо dubitо), а у основи сваког акта стоји слобода: ја могу да мислим и да не мислим, могу да сумњам и да не сумњам. Слобода је најочигледнија у сумњи, зато што је сумња избор између мњења: ја могу да кажем да или не, и нисам још одлучио да ли да кажем “да” или да кажем “не”. У сумњи (како је то још Декарт схватио) је присутна још једна нова и виша слобода: слобода да се не каже ни да ни не. Но човек је слободан и кад не сумња: сумња је акт философа и подвиг философа. И многи, веома многи се користе својом слободом да не сумњају и да не мисле, због чега и пребивају у несумњивом бесмислу.

(...)

За пуноћу стварности није довољна идеја светлости, потребно је стваралачко “нека буде свјетлост, и би свјетлост”. Та способност да се каже “нека буде” или “нека не буде” управо и јесте акт слободе.

(Борис Вишеславцев - "Срце у хришћанској и индијској мистици")

Негде ће стићи

У току велике поплаве ходао је онуда куда је могло да се хода. Тако је био усмерен према каљавом обронку изнад канала кроз који је текла млада река, где је неопрезно згазио у блато. Ивица се одронила и повукла га у воду. Негде ћу стићи, мислио је, треба само да стрпљиво пливам. Или, пошто је вода у каналу брза, само да се одржавам на површини. Мало ћу пливати, више одмарати окренут на леђима, док ме вода носи. С носем према ваздуху, да што мање удишем смрад из канала. Сунце ће ме тако сушити изнад хладне воде и неће доћи до назеба. Тамо негде даље чека ме стара река, она ће ме одвести до мора. Можда у неку лепу земљу, негде ћу сигурно стићи.