О људима је.

Ноћ пре. Дружење после.

Ана ми маше. Да дођем. Ана је за суседним столом.

Дођи.

Славиша. Дођи после.

После.

Анче. Ево ме. А ти. Где си ти.

Каже нешто што нисам најбоље разумео.

Нешто у поверењу. Нешто што је саопштила реченицом

на чији је почетак ставила неко незадовољство.

Неку нервозицу. Нешто што стане у два слова.

Ма.

Него.

Тако је наставила. Нечим што може да стане

у та четири слова.

Него.

Моја пријатељица.

Жели нешто да ти каже.

Мислила је на једну која је била ту поред ње.

Здраво Анина пријатељице. Реци ми то.

Здраво Славиша. Она песма. О њој се ради.

Оно о псу. И о пробушеној лопти. Дресура.

Шта ти значи оно. У леву страну. Па у десну.

Пас. Најбољи човеков пријатељ. Је л' то.

Мом супругу би се допала. Он воли псе.

Животиње уопште.

Не. Заиста не. Овако.

Било је право место. Пошто смо се нашли у театру.

За поезију апсурда. У театру лево. Место и тренутак.

А песма није о дресури животиња. О људима је.

Јесте ли некада видели дресирану особу. Туга.

Да. Лепо је волети животиње. И ја их волим.

Има ли твој супруг пса. Надам се да не.

Јеси ли била некада у зоолошком врту.

Опростите.

Данијела ме чека. И Јована. Да се фотографишемо.

Да. Можемо се фотографисати заједно.

Ево и Милоша. Наравно. Сви ћемо стати.