У
сваком минуту свога живота човек доживљава и може интуитивно да предочава своју
способност да каже да или не, да призна или одбаци, да створи или
поруши, и читав живот се и састоји од таквих аката, од таквих “да” и “не”. Не
смемо сумњати у своје Ја, оно је, како каже Декарт, очигледно, будући да
сумњати већ значи мислити, а мислити значи - постојати. Али, како је Ја очигледно,
онда је и његова слобода очигледна, пошто неслободно Ја и није никакво Ја.
(...) Јер Ја јесте субјекат свих аката мишљења и сумње (еgо
соgitо еt еgо dubitо), а у основи сваког акта стоји слобода: ја могу да мислим
и да не мислим, могу да сумњам и да не сумњам. Слобода је најочигледнија у сумњи,
зато што је сумња избор између мњења: ја могу да кажем да или не, и нисам
још одлучио да ли да кажем “да” или да кажем “не”. У сумњи (како је то још Декарт
схватио) је присутна
још једна нова и виша слобода: слобода да се не каже ни да ни не. Но
човек је слободан и кад не сумња: сумња је акт философа и подвиг философа. И
многи, веома многи се користе својом слободом да не сумњају и да не мисле, због
чега и пребивају у несумњивом бесмислу.
(...)
За
пуноћу стварности није довољна идеја светлости, потребно је стваралачко “нека
буде свјетлост, и би свјетлост”. Та способност да се каже “нека буде” или “нека
не буде” управо и јесте акт слободе.
(Борис
Вишеславцев - "Срце у хришћанској и индијској мистици")
Нема коментара:
Постави коментар