Посетио сам бели храст, који се широко размахнуо
својим гранама. Заиста је леп и сеновит, али највише запањује не својим
величанственим изгледом, нити природом и врстом, него царском припадношћу самом
себи.
Ево суве информације: „У знак одушевљења лепотом његове
хладовине, власник је предао храсту власничко право на самог себе и на сву
земљу у кругу од осам стопа. Дрво је оборила олуја 1942. године, али из његовог
жира је израсло друго, на том истом месту. Законитост тог Дрвета које влада собом никада није доведена у сумњу.“
Одједном увиђаш да постоји још један начин за
украшавање света. Ослободити ствари, животиње, биљке од корисно-службених
функција. (...) Преда мном искрсава слика „плероме“, божанске пуноће бића, кад
Бог постане Све у свему.
(Михаил Епштејн)