Артур Џанов

Постићи зрелост, то је бити као дете:
поштен, слободан, отворен, осећајан, спонтан и непосредан.

(Arthur Janov - "L'Amour et l'enfant")

Нисмо видели Арачу

Ово је путопис

у којем бих ти могао написати

причу о Арачи.

Али нисмо видели Арачу.

Осим, можда,

ако је то била она,

издалека.

Видели смо

у вечери пре путовања

врхове неке планине који се издижу из магле.

Море у које се улива кривудава река.

Видели смо роде. Велике птице праве велика гнезда

која балансирају на врховима високог дрвећа

и димњацима напуштених циглана. Облаке који су можда

у себи носили кишу, а можда и нису. То никада нисмо сазнали.

Шетали од парка до црвених крошњи и назад.

Урадили смо оно због чега смо кренули баш на ту страну.

Тамо, у северном Банату, направили прву заједничку репортажу,

иако нисмо знали да би се то могло и тако назвати.

Ја фото-апаратом, ти диктафоном, да то касније претвориш у текст.

Сусрели се с онима код којих смо дошли. И с пуним поверењем пружали

шаке

и прсте између псећих зуба. И вратили се пола километра да посматрамо како светлост пада на дотрајалу капију из 1834. године. Нашли се, сасвим неочекивано, тамо где смо пожелели да се нађемо, с друге стране оронулог зида. Огладнели од мириса хлеба који је до нас долебдео из претходних векова. Па отишли с поздравима за заблуделог свештеника који живи на крају нашег путовања, у граду удаљеном двеста педесет километара одатле.

Стајали на ветру поред баре у коју слећу велике птице које нас прате

читавог дана.

Избили на пут испред групе југословена која је баш тад стигла однекуд, на пример из Чехословачке. Препознати од најнасмејаније међу њима, пратили смо њене инструкције, возили за њима до великог паркинга и тамо се изгрлили. Ходали живописним селима у којима минули векови још увек трају. Признајем, и мени је то био један од најлепших тренутака тог дана. Али не могу да не нагласим: један од. Ишли до кућице са слабим светлом у прозору усред густог мрака. Прошетали до твог страха, и мало кроз њега, па шетали даље. После нултог трена, дрхтећи од зиме, обишли црквицу на брду. Седели на раскрсници. И нестали, једно за друго, у мраку. Мало пре тога упознала си ме са својим омиљеним дрветом. Замисли, иако смо чкиљили и оно и ја, после свега ме је сачекало да мало проћаскамо. И хвала му на томе. Пријатно неко дрво, пуно неке мекане и благе топлоте испод онакве коре. Волео бих да га поново видим. Пожелео му лаку ноћ и отишао. Моје путовање се ту, на том месту, завршило. Нисмо видели Арачу. Осим, можда, издалека. Ако је то била она.