Повремено
би ме неко загрлио, као пред растанак са мном. А немам појма због чега. Додуше,
свој живот ионако доживљавам као путовање, сваки корак свог живота. Можда су
сада то исто тако схватили и други. Пријатељи, родбина, па чак и понеко од
познаника које знам сасвим површно. И када стојим у месту, путујем. Тако сам
негде успут начуо како на прославу рођендана једног дечака долази песник који је и мени најавио своју посету.
„Извините,
да ли то говорите о Младеновом доласку?“
„Ма да. Навалило дете. Само тај Младен да дође у суботу... Знате који Младен?“
И
када обедујем, ја путујем. И у својој кухињи.
„Знам,
наравно.“
„Ето. То му је битно, битније од торте. Неће дете кловна, хоће песника. Видео га у некој емисији на тевеу и одушевио се. Једва смо га нашли...“
Тако сам, могло би се рећи сасвим случајно, од човека којег раније уопште нисам познавао начуо нешто, негде где су
нам се путеви за тренутак укрстили. У димензији путовања у којој раскрснице
могу да постоје свега неколико секунди у пуном светлу, да настану изненада и да
их потом више никада не буде. И зато нема смисла растајати се на свакој од њих.
Баш као кроз живот, тако и пре и после њега, путујем. На таквом путу се може
схватити и то да је загрљај више од растанка. У неком случају. Можда су сада то
исто тако схватили и други. И када спавам, путујем.
