Да је амбис не повуче

Кажем: Овамо. И кажем: Идемо овуда. Доле, према мору. Раније сам увек ишао тим путем сам. У ствари, то и није пут. То је стена поред мора са терасастим избочинама које могу послужити за одмарање и сунчање. Стена низ коју сам се спуштао и уз коју сам се пео више пута пре тога. 
До тада, увек, сам.

Она је одушевљена призором. Уочава опасности на путу, али је очарана и не поставља питања. Она воли авантуре. Усхићено, али ипак опрезно, 
са дозом страхопоштовања, прилазимо стени.

Постоји на прилазу један уски део. Један од најопаснијих, при првим корацима. Већ на укрцавању. Знам да је спретна. Носимо у себи довољно прибраности за читав тај подухват. Ипак, постављам своје руке и тело око ње, правим ограду, за сваки случај. Да је амбис не повуче. Ако је ово заиста сан, онда ће његово тумачење показати колико нежно је волим и чувам. Али и то да у случају њеног пада одлазим за њом. Могуће. Јер ако је ово заиста сан, све што јесте вероватно не мора тако и бити. Могло би се десити
и да полетимо.

Без изговорене речи

Необичан сан.

У ствари, било је у њему превише обичног за један сан. Стојиш, обучена сасвим обично, баш као јуче, и ишчекујеш наставак приче. Чекаш да кажем. Или чекаш да кажеш. Не знам ко је говорио пре тог тренутка, али жељно чекамо наставак приче. Стојиш, преда мном, себе не видим.

Али у сну нема ниједне изговорене речи.

Чекам. Да кажеш.

Или да кажем.