ЧОВЕК КОЈИ СЕ
ПРЕТВАРА У АНЂЕЛА
или:
НЕСТАНАК ВРЕМЕНА
У извесном
временском периоду који је одредило кружење казаљки на часовнику трансформација
се одиграла наочиглед других људи. Дешавало се нешто с бојама на том човеку и
њиховом видљивошћу. Као да су се некуда пред њима повлачиле, или бар мењале
своју природу. Када су погледали на часовнике схватили су да не знају
колико је сати.
Боје на том
човеку. Док је Месец кружио око Земље мењале су своје агрегатно стање. Други
људи су посматрали лице трансформацијом обузетог човека и упорно покушавали да
се сете како оно изгледа. Али то у том тренутку није била једина необична
ствар. Нико од њих није могао да се сети ни који је дан.
И њему
самом било је чудно. Посматрајући своје сопствено тело, осећао је како му се,
од брзине Земљиног похода око Сунца, из кичменог стуба одроњавају пршљенови
одбијајући да његову телесност још дуго држе у усправном положају. Неки нови
осећај долазио је и са места које је на овом свету заузимала његова бутна кост.
Неки нови осећај, ненаметљив али и незаобилазан, који га је ометао у покушају
да на календару минулих векова пронађе године свог постојања.
Неки
замућени део сећања, иако се свест све више бистрила, говорио му је сасвим
јасне приче о привремености времена. Погледао је на свој ручни часовник и
видео. Његова крила толико су свежа да још увек имају боју коже. Они други људи остали су, негде успут, у својим причама. Нестали, с временом.
(Илустрација: Јована Кривокућа)
