Прича о дечаку који ме је чекао на месечини

У тренутку буђења налазио сам се, с ове стране сна, на уобичајеном месту. У кревету насред зелене спаваће собе, испод слике од топљеног воска и хипи-знаком ,,peace" на супротном зиду, собе коју ноћима надгледа Месец а у коју изјутра допру први зраци Сунца; има тренутака када се истовремено у том кревету задесимо сви заједно, заједно са Сунцем и Месецом.

            У тренутку буђења налазио сам се, с оне стране јаве, на капији дворишта из којег сам излазио. Задржали смо се код неких људи, дуго, до касно у ноћ, дуже но што би нам наложила пристојност, таман толико да лагано одшетамо кући и легнемо у освит. Неки осећај ми говори да није било непријатности због толико задржавања, ни код нас двоје, нити код срдачних домаћина, тих људи који су нас испраћали. А нису нас испраћали само из тог тренутка и из те ноћи, било је у нашем растанку нечега далекосежнијег, можда чак и недосежног, као да смо после те ноћи отишли на неки далек пут, на неко дуже време.

            Тако сам се први нашао поред капије дворишта које смо напуштали и чекао. Чекао, може бити стога што женски растанци углавном трају дуже него мушки, и у том чекању угледао оно што ће ме ускоро пробудити. Дечак од три или четири године, који се до тог тренутка играо чепркајући нешто и копајући по дворишту, устао је са земље и посматрао ме. Тај дечак риђе косе и крупних очију у ствари се играо не би ли одагнао сан чекајући ме; не нас, него само мене. Да не преспава тренутак у којем ћу проћи поред њега а да остане непримећен. Јер, из неког разлога, очекивао је да га поведем са собом. У ствари, као да му је од тога зависило све, шта год то било. Када сам га приметио, изненадио сам се његовим присуством на том месту, у то доба ноћи. Не сећам се више како смо се споразумевали, гласом или погледом, али се упечатљиво сећам његовог разочарања када је схватио да га нећу повести са собом. Иако неумољив и наизглед далек од сваке врсте саосећања према њему, једва сам успевао да отрпим толико туге у његовој сањивој појави и изразу лица, у тим неиспаваним очима на месечини док схвата како је његово бдење било узалуд. У ствари, нисам могао да је издржим. У том тренутку сам се пробудио.

У истом тренутку и Јовану је пробудио дечији плач, који јој потом још неко време није дозволио да заспи. Сутрадан је, сва замишљена док смо пили кафу, причала како је неутешно плакало и питала се одакле је долазио тај плач кад у комшилуку немамо ниједно толико мало дете.

 

Шољица за чај

            На столици поред зида у ресторану седео је познаник који се уозбиљио, носио је радну униформу. Пришао му је познаник да га поздрави. Познаникова познаница гурала је према њима колица за послуживање с једном шољицом за чај. Познаник је предложио свом познанику да прихвати понуду. Познаник је направио покрет према познаниковој познаници који је остао неодређен када је установио да је шољица за чај празна. А била је празна и прљава. Познаникова познаница није знала шта познаников познаник жели. Завршило се на томе да узрок његовом покрету није била она. Завршило се с неколико несигурних осмеха на различитим лицима.

Риба и лет

А једна риба, може се рећи, додуше само рећи, златна, искаче из воде. Мало за таласима, мало за облацима. У неком делу њене свести инкубирала се идеја о летењу и из ње, ево, управо избија плод.

Посматрала је галебове, као кроз призму океана, и нешто јој је ту било познато. И раже. Тада јој се учинило да је лет могућ и у води. Посматрала је људе и међу њима једно тело које плива птичијим стилом. Тако је одлучила да се и сама окуша.

Облаци је бодре, одржавају њену упорност тако што мењају облике и тиме јој не дозвољавају да одустане. Неки се спуштају ниско, сасвим до површине воде, и заједно са таласима формирају степенике како би се путем њих попела што више. Не по њима, него пловећи кроз њих.

Та риба за коју се може рећи, додуше само рећи, да је златна, већа је од других за које се може рећи исто то. Њени покушаји да полети завршиће се вероватно при површини воде. Али пријатно је посматрати је такву, посвећену и уморну, при крају дана. 

Стара тврђава може да оживи

            Стара тврђава може да оживи. У некој ноћи, рецимо, у којој не морамо бити чак ни толико уморни да бисмо се правдали поспаношћу која нас пожурује ка сновиђењима. У некој ноћи, једној од оних какве се дешавају повремено да, наизглед супротно успављивању јаве којем су намењене, у нама пробуде снове.

            Тада, у једној таквој ноћи, када и магла дође да припомогне у уређивању простора и уклони све сувишне и неречите детаље из амбијента, можете бити будни колико год желите. Можете и не бити будни колико год желите. Али, ако у том тренутку с једног нарочитог места погледате према тврђави која је до малочас служила да се туристима причају приче о некадашњем времену и животима који су одавно прошли, можете сасвим јасно донети закључак да и у ово наше доба, макар само ове ноћи, у њој још увек неко живи. Погашена су осветљења намењена туристичком разгледању тврђаве, а упаљена она која служе њеним становницима. Историјско место вратило се у садашње време да нам исприча још једну причу.

            Особа која стоји на улазу није кустос. Није туристички водич. Нити ико ко ће нам ту причу пренети. Та фигура је само неко, тек заступник било кога ко би могао у том тренутку стајати пред високим вратницама, пред привидом који нас одваја од простора мрака и светлости у оквиру те приче, и ми је посматрамо као што бисмо гледали филм. Она је део приче у којој би се и нама нешто могло десити, која нам се саопштава сваком понаособ кроз ове речи.

Али та прича није тема овог рукописа, његова тема би се могла дефинисати преласком из слике у текст и местом преформулације односа из ,,та прича“ у ,,ова прича“. На позорници на којој смо се нашли сценографија се мења исувише брзо да бисмо се могли кретати по сигурном терену. Стога можемо у магли, док је ветрови нису однели, потражити све што је уклонила од наше визуелне перцепције у ноћи.