(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Поново будеш дете, и то ти се каже овако.
...ми смо бића
из свемира и живимо у земљи и не знамо чему служимо и не разумемо твоје мисли
као ни ти наше и не знамо где нам је дупе а где глава и гмижемо по темељима
кућа и стаблу дрвећа а нисмо бубамаре...
И томе слично.
Је ли то био само сан или смо се нас
двоје заиста сударили главама и неко време остали тако челом о чело сљубљени?
Онда, пре једног дела времена, када се зачуо звук као када се двоје сударе
челима. Пре једног дела времена којем није било потребно много да би се
назвао прошлошћу.
Био је благ, тај судар. Намеран. Двоје, из
непосредне близине. Благ и неповредив. (За разлику од оног дела
времена који је за њим уследио у паничној журби да се не назове прошлошћу.) И неко време
остали тако.
Или је то био сан.
Или је то био сан.
Од овог тренутка, и овдашњег места, дете
схвата нешто о времену, понешто о себи. Схвата да неке ствари не може схватити.
И да постоје ствари које не треба схватити. Прошлост оставља у прошлости, тамо
где она
једино може бити.
једино може бити.
Устаје и хода даље. Путује даље. Посматра
даље. Дете, биће из свемира.
