Могао бих написати причу на српском, да је цео свет разуме.
Било, летос, дете, на хановерском шеталишту. По плочнику сликар изложио своје радове, а оно иде и додирује их. Тек проходало, води га мајка, или тетка, или стрина, или ујна, и покушава да га убеди да слике нису за пипање:
''Nein!''
Ништа. Њено прво упозорење пролази без жељеног резултата и она исту реч понавља нешто гласније и оштрије, гестикулирајући испруженим прстом:
''Neein!''
Дете к'о дете, привлачи га шарено па и даље додирује слике. Но мајци, или тетки, или стрини, или ујни, попушта разум, узима га, подиже увис, и виче:
''Ма...! Кад кажем
nein, онда
nein!''
Било, летос.
(Hannover, 2006)