У ресторану ''Kapitanska sreschta'' тераса
прва, друга, ...трећа.
Прва, стандардна, од оних лепих уз морску
обалу. Друга, постављена степенасто метар изнад ње, још лепша, од камена, дрвета
и цвећа... Трећа, где кафу служе у шољици окрњеној са кармином на ивици. Не
кажем 'шољицама', јер никога ту да сврати осим мене нема, сваки декор као да је
ту само да одбије госта. Да не седне у ту башту, за право чудо поред свега,
чисту. То мора да је ветар с пучине мете, јер осим њега у њој и таласа друге
музике нема.
У њу се попех степеницама, тетрисом од наслаганих
камених плоча различитих величина. На неке од њих треба се стати с обе ноге,
јер су клацкалице, али како? Гажењем по средини, или гусарским прескоком на
палубу другог брода, прескоком у свет са већом густином необичних догађаја. Никога
нема да ме услужи, уживам опчињен на палуби овог ''лутајућег холанђанина'' међу
ресторанима.
Прозоре крију завесе од мрежа. Поцепаних,
рибарских, плетених страшћу паука, у којима су се ко зна какве але бориле. На једном од носећих стубова под немарно
изведеним луковима окачен је рам, испуцали дрвени рам. Слика би можда и
недостајала, да се у њему не види зид који се претвара у прах, понегде још се држи
малтер, негде се виде цигле.
Никога нема да ме услужи, уживам опчињен док
са неке од доњих тераса не чујем гласове од којих један у реченици којом некога
зове спомиње реч 'клијент'. Убрзо,
долази конобар. Клијент, то сам ја. Опчињеност се овим неће распршити.
У црној, црној, црној шољици из чијих крзотина
само оглашавају се, попут еха оштрих врхова хриди, одрази белине, неколико
гутљаја кафе. Са једне стране дршке уснама дешњака се нуди највећа пукотина на
њој. Са друге, левакиња, ил' пре би се рекло због оне пукотине принуђена на то,
оставила траг својих усана суптилне седефасто-ружичасте боје коју је немогуће
описати. Можда црнкиња, али нешто ми ипак говори да није. Можда имена Лорелај,
јер падам у искушење да препустим се пијењу с њених пољубаца, да видим које ће
музе та бизарна својевоља покренути у мени.
Постоји међувреме. У њему, док ово записујем,
нижу се специфични детаљи око мене. Специфични јер нигде се другде нису могли
стећи у овако кратком интервалу до овде и сад.
Одавде тек видим, један зид остатка историјске
грађевине је крив. Крив и ризичан. Пар минута потом иза другог ћошка те
атракције младић се мучи: повраћа, пљује. Са дрвета на мој астал пада и шета
смрдибуба. Поред стола протрчава дога тешко дишући што звучи готово као да је машина.
За њом се вуче ланац, и трчи жена. Док журим у покушају да све ово запишем,
због чега се вероватно већ руши и стил овог записа – путописа за једним
кафанским асталом, пружа ми се прилика
да из угла који није унутрашњи видим како изгледају други 'клијенти': за сто до
мог сео је већ брачни пар са ћерком. Не знам шта се десило, тек pater familias проговара тихо али оштро ’’Stand up!’’. Енглези. После пет секунди понавља
се овај прошапутани узвик и они устају, одлазе а да нису још ни наручили. Прво што
ми пада на памет је нешто попут ове смрдибубе која упорно крстари час преко
књиге, час покушава да се успне уз чашу у којој је вода јер жедна је или само
хлади ноге или ни једно ни друго а управо је на столњаку крај мог колена;
...код ових речи стиже до десне руке којом паузирам писање – склањам је да се
не би на њу попела.И она стаје, маше ми пипцима. Као да негодује, прети што јој
измичем. Опет дога. Љубим шољицу са оштре стране. Галебови се на плажи око
нечега жестоко свађају, само што не проговоре. Ниски човек пријатног лика
проноси улицом неколико змија на подлактици. Мора да нису праве. Загледам, али
одмиче. Било би превише да јесу.
Подлежем искушењу. Лорелај, можда Лорелај,
сигурно се звала Лорелај та 'la belle dame sans merci', усне су јој пре мене
пиле за разлику од ове, слатку кафу. Упоредо је мљацкала карамел бомбоне, зуби
ми се лепе, са укусом киселог воћа. Налазим длачицу на грлићу флаше, галебови
се опет препиру. Степеницама поред калдрме силази младић у хаљини. Ваљда је то
девојка, само модерна девојка. Чује се један ударац звона. Шест је, поподне.
(Месембрија, 2005.)
