Могао бих написати летњу причу о спуштеним жалузинама. Иза њих су мокра стакла, иза њих је кишни дан. Један, у низу. Уместо да лутам и да неке неприступачније пределе компонујем у речи, седим у соби или се кријумчарим по кафанама, тражим места до прозора и упијам кишне капи. Погледом, оне којима сам утекао телом. Проналазим смештај у микрокосмосу.
Једна кап кише, један океан са
обалама од ваздуха. Кристална кугла очишћена од свих одраза осим сунца и себи
сличних. Једна, једина, кап. Перспективе су испаравање, претварање у лед, или,
просто, прилог утолу земљине жеђи... поновно рађање у роси... лебдење у
магли...
Савршена калота, сфера првобитним
падом изобличена у облик сперматозоида. Човечијим очима виђена и умом схваћена,
преобраћена у облик сузе.
Окружена безбројем других капљица.
Али
једна
једина кап
у ваздуху
Ево присуства и без људи: свим
телом проструји фијук музике, потом: пљусак аплауза по читавом пејзажу. Из тих
сам предела дошао, мокрих чарапа које сад висе негде између ногара столице.
(Калуђерске Баре, 2008)
Нема коментара:
Постави коментар