О плавом у љубави

На најголубијем делу твог тела

склапамо уговор. Нећеш ли моћи заборавити

додир псалма са оштром бојом мастила

које рађајући се најзад постаје реч молитве за тебе,

нећеш ли моћи, ако не пре, пергаментом твоје суштине?

Памти ли папир речи или то чинимо ми

којима очи шара преписујући се на брда, долине, шуме? Плавет,

она нас својим скровиштима голица. Комуницирамо и без изговорене речи

а у нама је, нема. Не познаје начин да избледи.

Није неопходно да упознамо се боље

кад нам се већ душе телима отимају да прославе страст

вечно првог пољупца. Љубе се, једна у другу продирући.

То је небо. Спрема нам место у облацима, да без одеће крвне,

као у мајци зачете тек, угости осмехе нам и стварна бића. Лежаје,

који вртоглаво, док на њима најзад заиста љубав водимо, висинама хитају.

Памти ли папир речи

или их само преписује на наше очи да други из њих чита?

Уобичајености, одвратна постала да миримо се са свим и свачим,

одричем те се иако једини начин за преживљавање нудиш,

одричем у замену за оно што би требало да будеш. 

(Joan Miró - ceci est la couleur de mes rêves ~ this is the color of my dreams /detail/, 1925)