Клечим и благо додирујем већ разгранало дрвце
храста, најмањи његов жбун поред којег сам икада прошао, једва му чуо зов док
извирује из ливадског цвећа и травки. Иначе га не бих ни видео. Тек толики а
већ препознатљивих амбиција, доминантан још у своме детињству, мали принц
микрокосмоса ове падине.
Зове ме назад, себи. Да се сликамо. Он и моја
сенка. Једног ће дана, кад нам се поново путање линија живота укрсте и кад нам
кора постане слична, он мени понудити своју сен, да отпевамо један другом песме
наших живота, он својом бујном летњом крошњом, ја својом зимском. У моје име,
кад будем опет мали, као што сам га у његовом детињству научио, додиром мојим
на врху крошње да помилује небо.
Нема коментара:
Постави коментар