Миленијум

(1)

упиремо се једно у друго од пре постанка живота

срцем што ближе,

о твоје тело брже дамарам,

у тамној хладној одаји од зноја влажној

ни то што смо скамењени не крије да смрт нас се одрекла

гледамо у мрак и призивамо једно друго:

пустиње адске

звериње силно дозивају на пашу

некада сам ти по слепим мишевима таласе слао.

у очима су остале залеђене 

ватре које смо гледали.

пустили да иступе 

зубе на 

н

а

м

а

.

.

.

(2)

где 

волиш 

више бити?  

зависи у чему?  

па, рецимо, у љубави.

доле?  онда си у овој нашој песми сталагмит

и до коначног нам пољупца још само центиметар оста.