Неко, некада (11. део: ...happiness only real when shared...)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

*

(посвећено некоме посебном,

галебу Џонатану Ливингстону међу људима)¹⁾

...day 100! made it!...²⁾ И, шта сад? Путеви су многи. Обале су свуда око вода. Воде су свуда око обала. Сада видим. ...but in weakest condition of life... Кости су ми лаке, али је срце тешко. Од уздаха је ветар који ме носи. Стуб ваздуха на којем стојим веома је нестабилан. Уплашен због тога, стално машем крилима.

Обале су свуда око вода. Сада видим. Треба слетети, одморити крила, не заспати у ваздуху. Можда свити гнездо. Мислити на будућност. Таласи, који се преливају преко обала, шире се даље. Кроз мисли оних који их посматрају плове створења недоступна погледу. ...have literally become trapped in the wild... У безброј умова  је свемир, у непрестаном настанку.

Воде су свуда око обала. Сада видим. У загрљају, сличном дечијим слагалицама, крије се хармонија света. Ако се на неком месту површина копна повећа, на другој страни ће вода поплавити исту толику површину земље. Ветар који ме носи шапуће нешто о хоризонту који се љуља. ...happiness only real when shared...

____________________

^{1) Alexander Supertramp, Christopher Johnson McCandless (12.02.1968-18.08.1992).}

^{2) Све цитиране речи су из филма ''Into the Wild''.}

Метаморфоза

ђаво

у једином облику

крвави

сперматозоид

репато

срце

ч

   о

        в

е

  к

Неко, некада (10. део: Гране сада мирније пропуштају ветар)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Последњи лист откачио се и одлетео. Гране сада мирније пропуштају ветар. У свакој од њих већ чекају изданци, приправни да на први миг сунца покажу своје непогрешиво памћење. У грању су сада остала само слова исписана насумично. Једна преко других, као да их је неко писао у мраку.

Лопата без дршке, с нешто захваћене белине на себи, остала је заборављена у снегу. Одвојио се метал од дрвета и остао неупотребљив. Нема отисака стопа чистача, после његовог одласка снег је, дакле, још навејао и покрио трагове који су морали бити дубоки.

Може бити и да је отишао да се згреје у кући која је ту, близу, али изван граница ове фотографије. А ми, кренемо ли од истине ка илузији, запазићемо да је грање у ствари врх метле ослоњене на дршку, метле која у толиком снегу трошкари дане свог зимског одмора. Али уколико променимо смер и пођемо од илузије према истини, посвећеничким посматрањем уочићемо на небу нешто крајње необично: птицу која је тек полетела.

Покрет крилима.

Само то, и већ је ход

изнад њива лет.