(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Последњи
лист откачио се и одлетео. Гране сада мирније пропуштају ветар. У свакој од њих
већ чекају изданци, приправни да на први миг сунца покажу своје непогрешиво памћење.
У грању су сада остала само слова исписана насумично. Једна преко других, као
да их је неко писао у мраку.
Лопата
без дршке, с нешто захваћене белине на себи, остала је заборављена у снегу.
Одвојио се метал од дрвета и остао неупотребљив. Нема отисака стопа чистача,
после његовог одласка снег је,
дакле, још навејао и покрио трагове који су морали
бити дубоки.
Може
бити и да је отишао да се згреје у кући која је ту, близу, али изван граница
ове фотографије. А ми, кренемо ли од истине ка илузији, запазићемо да је грање
у ствари врх метле ослоњене на дршку, метле која у толиком снегу трошкари дане
свог зимског одмора. Али уколико променимо смер и пођемо од илузије према
истини, посвећеничким посматрањем уочићемо на небу нешто крајње необично: птицу
која је тек полетела.
Покрет крилима.
Само то, и већ је ход
изнад њива лет.
Нема коментара:
Постави коментар