ПАЛЕОЛИТСКИ ЛОВАЦ
- Храпави облутак -
(Не само за децу. И не само за одрасле.)
Могу ли на
овај начин, док из града корачам према кући тражећи успут погледом и осмехом
каменчиће, и ја да будем део твог сна? Надам се да се ни ти ни професор не
љутите што овако, без питања, упадам у простор у којем ме до малочас није било.
Ниједан од
каменчића које сусрећем не одговара на моје питање. На сву срећу, у правом
тренутку запажам човека који седи у парку. Његова густа бела брада испарава и
одлази, сваким тренутком све прозирнија, у небо. Задивљен схватам да је то био
само дим од цигарете који је човек издахнуо и пружам корак јер уједно спознајем
причу којој ме данашњи ход води. Удишем сваку мисао која ми успут долази, сваку
реч, којих је све више, и већ се покрећем у ритму још ненаписаних реченица,
ритму који ће ми, видим, ускоро изнедрити нову причу.
Улазим у
кућу где ме брада оног старца из парка одмах одводи у собу из твог сна, једном
предмету који бих, да није толико храпав, назвао облутком. Тај камен, који
потом носим степеницама у џепу своје кошуље, зове ме у дубине своје пећине, да
на њеним зидовима насликам штипаљке као једну од илустрација за ову сликовницу.
Тако, у једном тренутку,
на мом длану нађе се камен
са рупом у себи.
Та рупа на том камену
дубља је од тог камена.
И та рупа на том камену
на мом длану
дубља је од мог длана.
И тако, у
истом том тренутку, ја стојим пред улазом у пећину а камен пред вратима која
воде у мистичне пределе на нашој тераси. Један Енглез, на пример,
непознати Енглез... Али овде би прво требало написати да се на жици на тој
тераси суши једна бела мајица. Један Енглез, на пример, нама непознати Енглез,
када је на интернету угледао фотографију штипаљки које висе са жице на нашој
тераси, пожелео је да у њиховој позадини види неки бели детаљ, чак је у
коментару навео да би то могла бити управо мајица. Ја сад могу само рећи:
''Хвала ти, непознати Енглезу, испрва несхваћени пророче, на твојој лепој
жељи!''
А Богу хвала што на
једној непостојећој фотографији храпави облутак, једна твоја мајица и ја,
посматрамо беле облаке и замишљамо колико је брада стараца који седе по
парковима било потребно да испари и претопи се у призор који лебди пред нашим
очима.
