Твоје хриди

Постоји море.

Ти си острво у том мору. Оаза богата исконском лепотом.

При обали је пуно подводних стена. Оно што се види заклонило се

иза невидљивог.

Кормило се окреће великом брзином, велика је жеља да се спасе брод.

Заокрет је близак углу којем се не зна теме.

Мрак је, облаци и магле претвориле су очи у семење посађено да из муља

никне нови вид. И тела, тек лутке, у манекене слепила.

Кормило се окреће великом брзином, велики је точак рулета

који нас котрља по могућим исходима. 

Окрет на једну страну, али покрет на другу, чине да плес

у лепоти невремена добије филозофско тумачење.

Твоје хриди, којима под водом дочекујеш дозване, не чине ти добро.

Отимаш оно што ти је даровано.

Од погођене вечности правиш

промашени тренутак.

Ти си острво које, што му више прилазим, заобилазим.

Јер и даље постоји море.

                                                                                                           20092011

                                                                                                                                             1111

Духовни ген (фрагмент о смирењу)

Неочекивано брзо дошло је смирење када сам га пожелео, у истом тренутку, у трептају у којем сам спустио поглед и зауставио га на сопственим шакама

у крилу. Осети тренутак, доживи у потпуности тај непријатни ветар

пред чијим ударним налетима си најпре инстинктивно пожелео побећи. Добри су инстинкти, подсећају нас на наше предљудско порекло,

на упорност природе која нам, мимо наших уображаја и стремљења,

указује верност. Живи у нама без нашег питања, помаже да урадимо нешто пре него што и почнемо мислити шта бисмо у датој ситуацији урадили, спашава нам живот једним неосмишљеним покретом, несвесном реакцијом, једним брзим кораком у страну према којој иначе нисмо имали намеру

да закорачимо. Инстинкт, који стрпљиво стотинама хиљада година чека

да у једном тренутку поново будемо животиње. И дочека, више пута

него што то ми, људи у чијим дубинама се настанио, мислимо.

Свидело се то нама или не, у пећинама унутар нас самих,

у јазбинама и гнездима наших душа, настањене су те древне животиње

које нам нуде на коришћење своје вештине. Покушавам да препознам

која од њих се пробудила у мени, у тренутку док проналазим мир

на узнемиравајуће снажном ветру од којег сам само неколико тренутака раније желео побећи, док проналазим радост у завијајућем хуку висина,

и ужитак у упијању оно мало сунчевих зрака који успевају да се пробију

до овог скровитог места на којем седим. Потпуно смиреног даха

посматрам сопствене руке, потомке некадашњих ногу, спуштене на удове који су још увек ноге, а које сада зовемо крилом.

Васко Попа - Ружокрадице

Неко буде ружино дрво
Неки буду ветрове кћери

Неки ружокрадице

Ружокрадице се привуку ружином дрвету

Један од њих украде ружу

У срце је своје сакрије

Ветрове се кћери појаве

Угледају обрану лепоту

И појуре ружокрадице

Отварају им груди једном по једном

У некога нађу срце

У некога богами не

Отварају им отварају груди

Све док у једног срце не открију

И у срцу украдену ружу

Две главобоље

- Моја главобоља је нестала синоћ, кад смо се растали. А твоја?

- Моја је отишла још док смо били заједно. При крају сусрета.

- И до сад су се смувале и негде су далеко у свемиру, на седмом небу.

- Да. На путу према меденом месецу с којег се никада неће вратити.

- Шта би могло да им се догоди на меденом месецу да би остале тамо заувек?

- Не знам. Нека трагедија?

- Не знам ни ја. Можда судар с кишом аспириноида.

- То звучи баш страшно. А да можда прође без трагедије, шта мислиш?

- Зашто, зар ти је жао? Не желиш ваљда да нам се врате?

- Нисам мислила да се врате. Него само да прође без трагедије. Није лепо да желимо такве ствари. Чак ни главобољама. 

- У праву си. Могле би остати на том меденом месецу заувек, да се никада више не врате ни у чије главе.

- И живети у љубави и слози до краја...

- Нека буде тако. Бар да неко има неке користи од нашег растанка.

- Макар то биле главобоље.