(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
А ако крочимо према излазу, схватићемо да се налазимо на васионском телу оптерећеном толиком силом гравитације да све на њему лежи. Да је стаза као предлог за смер нашег кретања још увек ту, иако је читав амбијент знатно другачији него у ходнику који се налази унутар свемирске капсуле. Да смо закорачили у један свет кроз који треба да проведемо своје животе најисправније што можемо. Да смо бића из свемира.
Међу такозване свемирце сврстава се и једна веверица које на овој фотографији нема. Она се налази десно од стазе која одлази на леву страну и креће се у задивљујуће великим скоковима. Једна од њених најважнијих особина јесте та да се никоме није попела на главу, нити ће икада. Она живи своје скокове и своја пентрања по дрвећу не знајући шта се о њој говори када окрене леђа.
Стабло по којем се можда некада пентрала веверица која се никада никоме није попела на главу, нити ће икада, сада се привило уз шумску стазу. Оно, као бајаги, воли ту стазу, топло се угнездило у њену благу кривину, али ми знамо у чему је миг који нам је, препознавши нас, упутило.
Има људи који путују аутомобилима, искључиво асфалтним аутопутевима и булеварима, све друго је изван њихових интересовања. Има оних који се сналазе и у шетњи, који умеју ходати уличицама где је гужва мања, па и шумским стазама. И оних који ће прихватити позив да са шумске стазе скрену и ходају по обореном стаблу поред ње. У балансу првих корака по њему може се препознати тестирање тежње да се у тренутку необазривости других, оних који би се томе успротивили, нестане с тог стабла, нестане са свих познатих стаза, просто нестане, негде у шуми.
А када дрво, макар и оборено, препозна некога свог, оно му поклони пољубац који је у њему из године у годину растао, из года у год преливао своје чекање на њега. У овом случају на нас, који знамо његову причу и јер смо били надомак пољупца које је у том тренутку послало остатку света (део тог пољупца, његова горња усна, снимљена је у дну једне фотографије на којој се налази шумска стаза и стабло које прати њену благу кривину). И јер смо умели да приметимо његов миг.
Јер бића смо из свемира,
и поседујемо чудновате особине.
