Овде и сад (Прича океана)

  

Могао бих написати причу коју управо слушам. Покушавам да схватим шта ми океан говори. А узео је дубок дах и проговорио сасвим полако.

Ту можеш сести, на овај велики камен. А овде, на овом поред, имаш оивичено водоравно место на које можеш спустити свој нотес и оловку без бојазни да ће склизнути у неприступачну неповрат.

Нижу се речи, више нема оне почетне спорости. Или то течније разумем његов језик. Ритам је праисконски. А овде могу и спавати. Шкољке су јестиве. Биљака и животиња има довољно, а у близини се улива поток. Постоји у једној рупи у стени згодно место за библиотеку.

Прича је почела прадавно, на обали су баре које се могу прескочити. Песак их упија али не задржава, и тако мења боју.

Некада давно, на једној далекој планети, живео сам сам.

(Аделаида, 2007.)

Људи су пизде

људи су пизде

даш им пушку у руке

и кажеш

пуцај

ово је твој непријатељ

и они пуцају

Међу људима

   

Могао бих писати приче о неким лепим играма међу људима.

Када се сенке усагласе са светлошћу, добију се идеални услови за живот, за сагледивост лепоте и уживање у њој. И за фотографисање исте која нам се, на сваком кораку и на неизбројено много начина, увек изнова открива. Било то за дрвеним столом обасјаним искошеном сунчевом светлошћу за којим пијемо кафу, као јутрос, или у виду месечевих декорација искројених силуетама голих крошњи дрвећа с почетка године, као на фотографијама направљеним протекле ноћи изнад једног великог града
на оближњој планети.

Још као беба, Димитрије је измислио једну игру коју никада нисмо престали да играмо. Ево како се она игра. Када окренемо главу и гледамо свако на своју страну, то значи да је игра већ почела. А онда, после неколико секунди, наглим покретом главе или потајно, из прикрајка очију, погледамо се поново у очи. То је једно од битних правила игре. Тада се насмејемо. У томе је поента. Затим понављамо све то, поново и поново, и притом се смејемо све више, све док се не засмејемо толико да се кикоћемо и у тренуцима када се не гледамо. Ова игра може се играти било где, јуче смо је на пример играли у аутомобилу који је клизио по улицама великог града, између божићних украса којима су окићене,
и месечином обасјаног неба.

Неко од нас ће јуче, по ко зна који пут упитан за своје поступке, признати да је особењак. Изјавиће то после пријатељског савета да би требало више пажње да посвећује неким корисним појавама у друштву, као што је политика; изјавиће то у подне, а увече без нарочитог објашњења напустити друштво за столом у ресторану и изаћи на улицу да се, поневши са собом само фотоапарат, после неколико минута врати опијен од задовољства. Свако од нас, пошто сагледа свет и збивања у њему, бира на коју ће страну гледати. И свако има своју улогу која се може, за онога ко баш тако жели, сматрати његовом политиком, којом нешто доприноси негде у простору између новогодишњих украса и звезда на месечином обасјаном небу. Тако се некада све намести да буде идеално за фотографисање и опијање задовољством и лепотом. Такве тренутке не би требало пропустити. Када се усагласе сенке са светлошћу, без обзира на коју страну показује
привидна превага.

06012015
Минхен - Графинг - Еберсберг