Могао бих написати причу коју управо слушам.
Покушавам да схватим шта ми океан говори. А узео је дубок дах и проговорио
сасвим полако.
Ту можеш сести, на овај велики камен. А овде,
на овом поред, имаш оивичено водоравно место на које можеш спустити свој нотес
и оловку без бојазни да ће склизнути у неприступачну неповрат.
Нижу се речи, више нема оне почетне спорости.
Или то течније разумем његов језик. Ритам је праисконски. А овде могу и
спавати. Шкољке су јестиве. Биљака и животиња има довољно, а у близини се улива
поток. Постоји у једној рупи у стени згодно
место за библиотеку.
Прича је почела прадавно, на обали су баре
које се могу прескочити. Песак их упија али не задржава, и тако мења боју.
Некада давно, на једној далекој планети, живео
сам сам.
(Аделаида,
2007.)
Нема коментара:
Постави коментар