Митолошка искуства (1)

Некада сам писао. Сада бих могао побећи у причу о шетњи некад и о шетњи сад. 

Она је ту негде, застала иза мене. Близу је. Не знам због чега је застала, можда везује пертлу, можда нешто ставља у торбу која јој виси о рамену, можда нешто по њој тражи. И раније сам шетао. Сећам се тога. Њена гардероба је сва у браон тоновима, а да не пада киша торба би била она плетена; овако, то је она платнена с непромочивом поставом, у две боје. Киша је ситна. Може, ко уме, да је слуша. Као музику. Некада сам свирао. Можда сад само бежим. Скидам капу јер ми се учинило да више и не пада, али је после двадесетак секунди враћам на главу. Не осврћем се, иако помишљам на ту могућност у једном тренутку. Не осврћем се, знам, то сам већ рекао. Упошљавам мисли нечим другим. Некада сам и фотографисао; сад бих могао да побегнем у неку фотографију. Догоди се да плочници и ивичњаци постану фотогеничнији када су наквашени кишом, али без обзира на то овог пута не заустављам се да бих направио фотографију, само ходам и посматрам, ходам даље, полако, сасвим полако, али даље.