,,Уштини ме, Славо. Ја све ово сањам.“
На пулту у
несањаном сну налазила се композиција са кутијицом упакованом у шарени папир,
белом чоколадицом подељеном на три дела, једном оловком и листовима хартије на
чијој полеђини је исписана прича о сну. На таквој сценографији шаке су плесале
своје улоге, а прича на полеђини хартије до краја дана је остала недовршена. Сан
је говорио о златној крлетци. Крлетка о слободи. Злато о вредности. Волео бих
да је прочитам кад буде довршена. Волео бих да је прочитам и ако то не буде.
Крај дана обележила је
композиција у четири гласа са шољицама кафе. Поезија, фотографија, филозофија,
дизајн. Почетак првог сата следећег дана, зрнца мака међу зубима.Четрдесетак сати касније,
четрдесетак километара одатле, пожелећу да постоје сликовнице из којих би се
деца учила једноставности лепоте живљења. Рецимо, томе да срећу чине мале и често
неприметне ствари које, већ самим тим што могу представљати срећу, постају
велике и непроцењиве. Замишљам једну од њих која би имала свега неколико
страница, намењену најмлађима јер неким одраслима би могла бити већ
неразумљива, чија прича би била састављена од тек неколико реченица које би
требало исто тако једноставно илустровати:
Слава једе половину ђеврека.
И пије чај од ароније.
И воли.
Слава је срећан.
Нема коментара:
Постави коментар