Могао бих написати причу о
керамичком мачку. Он седи на столу. Окрњено му је уво.
Одмара на сунцу у земљу забоден
ашов. У лежерној пози, благо ослоњен на леђа, посматра ружу стасалу до размера
омањег дрвета.
На граници непристојне близине
води се разговор на рачун тела. Спојиће се, у служби душе. Ашов земљу
растрести, за опојнији мирис пупољка.
И биће све у реду.
(Аустралија, 2007)
Нема коментара:
Постави коментар