(заборављеном детету)
Резао сам
руже. Јесен је,
дани су
када и оне, за место везане,
на неки
свој начин утону у сан. Срезане
до земље,
као да у задње опсене
сунчевих
зрака лежу по башти
да живот
наставе сном. Да, кад их први
и сви
потоњи покрију снегови, у крви
пробуде
топло, процветају у машти.
У вази
последњи букет. Још пред вече,
охладиће
се дан. Ветар, у надолазећој снази,
разноси
изношене латице. У мојим прстима трње
подсећа
ме на игру. Зар ишта постоји прече
од ње,
заборављено дете? Не, ништа црње
од
изгорелих боја лета у вази.
Нема коментара:
Постави коментар