Страшне су дечије лутке, има тог
мотива у филмовима. Лутке одраслих, лутке умрле деце, спаковане у некадашње
нове кутије, сломљених кичми и вратова, смешкају ти се а јебале би ти матер.
Жив ли си, гипсани Купидоне, јер
живо гледаш у башту држећи књигу у руци? Књига је отворена на средини, а у
другој руци ти је перо. Написао си, дакле, половину књиге. Пишеш, одатле тај
занесени поглед. Обрашчићи ти једри, осмех блажен, таласасти праменови достигли
естетику неочешљаности. Декоративно срце одлепило се са стакла и пало тик поред
тебе. Не наседаш, пишеш. Оно ипак умире, изобличено, на дохват твоје десне руке
у којој држиш перо. Можда ти и ниси Купидон.
Нема коментара:
Постави коментар