Кад сретнемо се безбрижни

Оштрице стаклених сабљи окренуте су ка доле. Салетеле их капи

оштрећи обод, или им тупећи врх? Салетеле их да бриткост полижу,

премере за чистотом жеђ. Топи се лед. Нада мном гаче летач вран, кличе 

праскозорју,

мрачном трептају слутњи над мојом главом, но зна ли, последњим траком 

таме,

јер гледајући само погледом црним, неће и у том сечиву кобном видети 

ведрину вечну.

Падне крај мене са гране снег, ветар му траг у цигарету замота

и док си чудом обузет још, већ све је дим. Ко да је одувек тако, ништа се 

десило није

а призор урамљени остаде у души заувек; необјашњиво зби се и чека, 

постаје део платна

што траговима својим ткаш. Настајеш ти. Постајеш,

кроз такве тренутке који те чине: твоју мисао и твоја чула који су такли, 

осетљивост им померили.

Упијам узану стазу у пространствима белине

и ово небо кристалних звезда што око ње у недоглед шири славу сунчева 

сјаја.

Као да преко леђа неке огромне лепоте прелазим

тражећи јој целине лик. Са отицањем мастила из оловке, рукопис ми све 

детињастији.

Мрзну ми прсти док је пишем. Ал' волећи је и она мене предивна гледа

и своје лепоте педаљ по педаљ открива. Пушта у своју

опуштајућу близину, зове у обнажени склад. Ал' ето, тек кад останем сам,

чудан и сам одем од људи да у љубави каменом изјављеном утопим се,

без обавезе дисања. У тај свехармонични склад кога ћемо се, љубави, 

сетити

безобилазно кад сретнемо се безбрижни.

  

(Тара)