Заспала је чекајући

Заспала је чекајући. С јастучетом иза леђа. Главе пребачене преко наслона кауча. У неки летњи месец. Врло вероватно, чим је заспала обнажена. И уснила како је испала из облака. Њена коса на благој промаји само што се не очеше о жице гитаре која стоји у углу собе. У оном углу иза кауча. Иза кауча на којем је заспала. Заспала чекајући.

Сањани облак налази се изнад главе несањаног коњаника. У зениту његове личности. Тамо одакле долазе конци марионете која је он. И тамо где њихови крајеви одлазе.

Додир жица њене косе и праменова гитаре већ се догодио. Само што она то не зна. То кроз сан до ње допиру звуци виолине. Оне коју је као девојчица однекуд имала у својим рукама. Однекуд, можда управо из овог сна. И на њој одмах почела да свира своје креације. Као девојчица. Од ваздуха и ума, од осећања и духа, ни од чега. Волела да се попне на пропланак и музиком дозива. Да импровизује уз хук, док дува јак ветар. Углавном сама.