Амплитуде корака у празно

            Певушећи једну лепу песмицу која говори о пределима у којима сам се нашао, дошетао сам до ивице понора. Доле је било стење и океан из којег се оно рађало. Један сам рефрен отпевао на литици а други, закорачивши у ваздушни простор, падајући у амбис. Када је други рефрен завршен, песми је дошао крај а мени је остало да уживам у још нешто више од четири минута лета.
            У воду сам доскочио најпре ногама. Тако су ми се прво наквасиле патике, што није био пријатан осећај, али лепота читавог доживљаја која је била изнад свега засенила је ситне непријатности. Тонуо сам до прве стене под водом, затим се одразио и кренуо увис, поново према површини океана али сада с њене доње стране.

            Избачен на ваздух, направио сам један лук уназад и поново заронио у воду, овога пута најпре рукама. Тако се амплитуда оног корака у празно укротила када сам ускоро још једанпут изронио и запливао према обали размишљајући како би од мене могла постати нека нова врста животиње.