Сада се познајемо боље. Природа нам је рекла једно о другом оно што нисмо могли, оно што нисмо умели рећи сами.
Дивљина нам је показала с колико опреза седимо окружени змијама и мирно ручамо. На неприступачним местима, на која нас ништа разумно не би довело. Над амбисима, под врховима до којих смо успентрали наша обраћања (једно другом, сами себи, некоме трећем), помешаним наизменичним псовкама и смехом од задовољства, од среће што смо се изненада нашли ту, на месту које никоме не бисмо могли објаснити.
Мислили смо да смо сами изабрали циљ наше авантуре, али тек нам је природа рекла зашто смо дошли баш ту, у дивље гнездо. Довела на место на које се иначе не пристаје, да нам покаже колико у ствари волимо што смо ту, на местима тесним за двоје, до којих воде необјашњиви разлози. Ту, где стичемо нове ожиљке које смо већ заволели, одбегли од оних чије трагове желимо да избришемо с наших тела. Из наших животињских душа, преко којих смо пребацили људске коже.
Нема коментара:
Постави коментар