Духовни ген (Ту су, свуда око мене.)

            Ходам између стабала. Не постоји стаза. Ова шума није столетна. Она има стотину стабала у себи. Сваке године засади се по једно ново дрво, а посече се оно које је засађено пре тачно стотину година. Од посеченог дрвета направи се папир. Од папира добијеног од тог дрвета штампа се књига аутора који је дотично дрво пре тачно стотину година засадио. Због тога је број ових стабала овде увек исти. Округло стотину. Због тога ова шума није столетна, јер свако дрво у њој има различит број годова. Због тога ово уопште није шума. Ходам између стабала. Као између полица библиотеке. Читам из њих књиге до којих нећу доживети. Ту су, свуда око мене, али их нећу дочекати на овом свету.

            Свако дрво, понаособ, већ на својој кори даје назнаке текста који носи у себи. Причају ми неме приче иако не знам све језике на којима ће оне бити објављене. Гране се гранају у поглавља, а свака од њих има одређени број лишћа. На дрвећу видим мраве, бубамаре, понеку веверицу. Њима се ове књиге отварају на сасвим другачијим местима, на сасвим другачијим причама. И ово место се може сматрати романом у којем је главни лик прича. Прича или приче које су у сваком тренутку присутне свугде око нас, а које никада нико неће записати.

            Ходам између стабала. Нема стазе. Нема ни шуме. Прија ми што осећам како дрвеће чита из мене. Неке од књига које носим у себи никада неће бити штампане. Ни прочитане. Нити написане. Можда тек неке од њих, после стотину годова.