Неко, некада (4. део: Залеђени носорог)

(Фото- илустрација: Мина Радовановић)

А један мој пријатељ, носорог, тако се заледио.

Постоји нешто, као цвет трном прободен и окачен уместо поруке
коју је неко, некада, требало да спази и протумачи. То је у ствари он,
који се одважио да зарони и чека док му сопствени дах не саопшти како више нема времена за повратак на сопствени терен. Шта му је то требало, не умем рећи.

Постоји нешто као подметач, мало хеклано миље на којем је постављена фигурица у облику орла или неке друге птице која се спрема да полети
са свог гнездишта у врховима планина. То је у ствари он, одувек усхићен сновима о летењу.

Постоји нешто као острво, пусто острво на којем једна стена штрчи увис
и даје знак бродоломницима да могу ту окончати своје лутање, или неизвесно пливати даље у потрази за копном које се нигде на хоризонту
не види. И то је он, сам свој симбол, споменик крају лутања.

Посматрам поруке исписане на леду, покушавам читати слова исписана ваздухом као дахом заробљеним у њему. Тумачим и поруке исписане на таласима али тамо су само скициране шифре, рукопис грања дрвета под којим се још дуго могло излежавати у посматрању воде за време летњих дана. Напрежем очи да у прозирности призора видим што више могу, али запажам још само рогове јелена. Можда је њега хтео извући напоље,
тај мој добри пријатељ, носорог, што се заледио.