Човеков поглед уперен у даљину,
када са обале мора гледа на пучину, са врха планине на околна брда и шуме,
човеков поглед усмерен на другог човека, када га воли, када га пажљиво слуша,
када хоће да продре у његову унутрашњост чудо је Божије, фасцинантан зов у
непознато.
(Владета Јеротић – „Како гледамо
једни друге и како би требало да се видимо“)
Нема коментара:
Постави коментар