писати песму

писати, са идејом да се напише песма,

без идеје о самој песми и инспирације, осим ако није она свакодневна,

без оне мистичне која нас запоседа у ретким тренуцима,

писати речи за којима нисам трагао кроз дивље честаре и прашуме,

речи које су саме пронашле мене

и пратити њихов ритам, њихову причу и поруку коју ми доносе,

мени и онима који ће после мене, њиховог првог читаоца,

читати ове стихове нанизане на бели конац

који нема почетак ни крај, читати ове речи које су ми свакодневно 

измицале,

читати и питати се како то да нам поезија свакодневно измиче,

то просто није могуће, ње нема толико да би се бацала тек тако

у бездане просторе изван белина хартије

које треба да из живота ушетају између корица књига

и с њима у собе, библиотеке, на полице

где троше своје постојање док их не открије предани читалац,

трагалац за неутољивом жеђи у којој се ужива гутљајем за гутљајем

доласка до свести о води која не постоји да би икада потпуно заситила 

жедне

већ само због тога да би им себе вечно примицала уснама

предајући се попут бесмртне драге њиховој крви

тонући у њих као да се у њима дави, бити стални чинилац тела им, живота,

и питати се: зар ње нема тек толико да тамо остане,

заглављена између корица књига,

или је заиста има и за трошкарење на говоранцију,

разбацивати се њоме о којој легенде круже, о којој свашта причају усменом 

прозом,

леком против смртности и сличним мистичним стварима, јер

становници ове планете проналазе у њој говор пророка,

док тек понеки знају да пророка има разних

и да је само потребна слобода за коју се није потребно борити

већ просто прихватити њено постојање,

без борбе која увек постане нешто друго у ручердама њихових пророка

на овој дивној планети на којој је бесмртност већ неизлечива али не и 

видљива

јер само за очигледним словима могу се кретати очи, за њима мисли

и говор, чијим се разбацивањем шире виђења у визије,

изгледати заглављен између корица предмета у полицама библиотека

још неописмењених док се питају зашто би им се очи преливале преко 

дупљи

узалудно наднетим над њихова истоветна поља

и као удављен у њима гледати у празно

као без крви, као бесмртник који има времена за узалудности,

за нечујно помицање уснама и померање прста по црним редовима на белој 

хартији,

чистој хартији у коју се могло умотати нешто што би некоме заситило глад,

нешто у чему би се могло уживати

и уз то преживети,

узалудно наднетим над истоветна поља док на све друго пуштају да пада 

прашина

и с њом прах из којег су и у који ће поново ушетати

као из празног хтети у празно

што је немогуће јер нема толико живота да сав се потроши на књиге,

на читање написаног

које као да нема почетак ни крај,

читати све те редове, такозване стихове,

и поруке које им доносе,

причу записану

речима које су саме пронашле неког

ко је, уместо да нешто ради, уместо да иде у лов по честарима шума,

као запоседнут био некаквом

инспирацијом, некаквом мистиком

која би, да је свакодневна,

заменила дан за ноћ и ноћ за дан

и читала ове речи, читала ову песму

(Фотографија: Данијела Глишић)